Žanr: romansa
Trajanje: 109 min.
| Glavne uloge: |
Andi Žile (Andy Gillet), Stefani Krajankur (Stephanie Crayencour), Sesil Kasel (Cecile Cassel), Veronik Remon (Veronique Reymond) |
| Scenario: | Onore d’Irfe (Honore d’Urfe) – roman |
| Režija: | Erik Romer (Eric Rohmer) |
SINOPSIS
Pastir Seladon i pastirica Astra ujedinjeni su u iskrenoj ljubavi. Međutim, vođena ljubomorom, Astra naređuje Seladonu da se udalji od nje. Seladon u očajanju skače u nabujalu reku. Astra misli da je mrtav, ne znajući da su ga od dodira smrti tajno spasle nimfe.
Lud od ljubavi i očajanja, zaveden nimfama, okružen rivalima i prinuđen da se oblači kao žena ne bi li prišao svojoj voljenoj, Seladon mora naterati Astru da ga prepozna bez razotkrivanja i ponovo joj uliti poverenje u iskrenost svojih emocija.
REŽISER O FILMU
Mislim da tokom karijere nikada nisam prestao da preuzimam rizike. Ipak, to su dobro izmereni, promišljeni rizici. U svakom slučaju, moja filozofija je sledeća: da bi bio zaista uspešan, film mora otkriti jednu stvar koja je bitna u procesu. Uvek treba ostaviti mesta za šansu i nepredviđeno i verovati da ti je put posut samo sretnim nepredviđenostima. Često sam govorio: „U mojim filmovima, sve je blagodarno, osim šanse“. S te tačke gledišta, volim glumce koji vole da iskoriste šansu.
Ono što ne volim je takozvano veštačko-prirodno – glumci koji izgovaraju tekst iz petnih žila ne bi li izgledali prirodno. Ništa nije gore od toga. Tražim im sasvim suprotno, da govore izražajno i uspore. Najvažnija stvar mi je da učinim tekst razumljivim. Što se tiče rizika koje preuzimam, jasno mi je da će gledaoci najverovatnije da se smeju nekim delovima filma. Ali, to mi ne smeta. Čak sam i na njihovoj strani, protiv ljudi koji im govore da ćute. To se desilo na filmu „Markiza od O.“. Gledaoci koji su se smejali bili su u pravu. Klist je smešan pisac. Ukoliko se ljudi budu smejali ovde, još bolje! Ima mnogo humora u „Astri“.
U delu „Astrea“, koje je pisano početkom 17. veka, Onore d’Irfe opisuje imaginarnog Gala. Njegov rukopis je pun anahronizama. Odmah sam odlučio da se držim tih anahronizama do slova. Crpeo sam inspiraciju iz gravura tog doba, od umetnika tog vremena – naročito gravura Mišela Lasnea. Njegovi likovi su obučeni baš kao i oni u filmu, pozirajući ispred dvoraca Luja XIII. Ali, ima logike i ništa ne izgleda besmisleno.
I bio sam ubeđen da taj estetski izbor odgovara današnjoj publici. Odeća koju sam koristio je onakva kakvu su ljudi iz 17. veka zamišljali da su je nosili stanovnici Galije. Gluma na platnu druidovih predavanja i stapanje hrišćanstva s drevnom mitologijom takođe su bili izazov. Za veliku teološku scenu na proplanku imao sam ideju da iskoristim statue kao vrstu obrazovnog oruđa, kako bi te teorije bile razumljive. To je primer stvari koje sam ja dodavao.
Identična je erotičnosti u noveli – ništa više, ništa manje. Zaista ne volim reditelje, naročito pozorišne, koji se osećaju toliko udobno s klasičnim materijalom da ubacuju i dodatnu golotinju kada uopšte nema potrebe za njom. Kada Onore d’Irfe piše da jedna od njegovih heroina obnaži grudi, ispratio sam to do tančina; nisam ništa dodavao. Golotinja nije tabu u pisanju Onorea d’Irfea, ništa više od onog što je bila u slikama tog vremena. Zaista ni ja nisam imao razloga da pravim tabu od toga.
Tekst ima delikatnu, skrivenu dozu erotičnosti i morao sam to da predstavim istom lakom notom. I video sam da kinematografski to može da deluje vulgarno, čak prljavo, ukoliko je predstavljeno u modernom smislu. Gradnja čežnje, na primer. Ali, „Astrea“ nije razuzdano delo, nije ni perverzno.
Premijera: decembar 2007. godine
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com