Udovica iz Sent Pjera

Žanr: Drama
Trajanje: 110 min

SINOPSIS

Godina 1850. na malom francuskom ostrvu Sent Pjer, nedaleko od kanadske obale. Jedne noći, stanovnik ostrva je brutalno ubijen. Krivac, Nil August (Emir Kusturica), je uhvaćen i osuđen na smrt. Ali u Sent Pjeru ne postoji ni giljotina ni dželat. Francuska vlada je obećala pomoć. Giljotinja će stići iz Francuske.

U međuvremenu Nil je predat na čuvanje kapetanu i u poniznosti očekuje izvršenje kazne. Kapetanova žena, madam La, se posebno interesuje za Nilovu sudbinu, jer u njemu ipak naslućuje dobrotu i jednostavnost. Ona ne prihvata činjenicu da čovek može biti rođen loš i veruje u njegovu rehabilitaciju.

Nil se u očekivanju egzekucije ponaša više nego primerno. Ljubazan je prema svima, pomaže u poljskim radovima, spašava lokalnu kafanu od uništenja i malo po malo postaje najpopularnija osoba na ostrvu. Ali kada je giljotinja stigla brodom iѕ Francuske, pravda je morala biti zadovoljena. Madam La će učiniti sve da spreči Nilovo pogubljenje. Iz ljubavi prema svojoj ženi hrabri kapetan se suprostavlja odluci suda što će neizbežno dovesti do tragedije…

PATRICE LECONTE – reditelj

Patris Lekonte je rođen 12. novembra 1947. godine u Parizu. Do sad se oprobao kao glumac, scenarista i režiser. Ovo poslednje će mu i najbolje „leži“, jer je već postao poznat po specifičnom vizuelnom stilu, koji je svojom poetikom osvojio istinske ljubitelje filma. Njegova najpoznatija dela su: „Tango“ (1993), „Le Parfum d`Yvonne“ (1995), „Ridicule“ (1996), „La Fille sur le pont“ (1999), „La Veuve de Saint-Pierre“ (2000).

JULIETTE BINOCHE (Madame La)

Žilijet Binoš je rođena 9. marta 1964. godine u Parizu kao kćerka glumice i vajara. Već sa 23 godine prvi put je privukla pažnju kritike ulogom u filmu „The Unbearable Lightness of Being“, rađenom prema čuvenom romanu Milana Kundere. Robert Ebert, kritičar „Čikago Tajmsa“, je zapisao da je bila skoro nestvarna u svojoj lepoti i nevinosti. Naravno, ta nevinost je isčezla kada je Luj Mal dovršio snimanje filma „Fatale“ (kod nas preveden kao „Kobna veza“). Usledila je saradnja sa Kišlovskim na kultnoj trilogiji „Tri boje: Plavo, Belo, Crveno“.

Nakon pauze zbog rođenja deteta (1994), Žilijet je dobila ulogu heroine u najskupljem francuskom filmu do tada (35 miliona dolara), „Le Hussard sur le toit“. Usledeli su potom filmovi: „Un divan à New York“ (1998), „Les Enfants du siècle“ (1999), „Éloge de l`amour“ (1999), „Veuve de Saint-Pierre“ (2000). Trenutno pod rediteljskom palicom Lase Halstrema („Cider House Rules“) snima film „Chocolat“. Inače, mali kuriozitet je da je Žilijet Binoš odbila glavnu ulogu u filmu „Jurassic Park“. U anketama mnogobrojnih modnih magazina izabrana je među najlepše i najpoželjnije žene sveta. Trenutno živi sa francuskim glumcem Olivijeom Martinezom.

DANIEL AUTEUIL (Le Capitaine)

Danijel Otej je rođen 24. januara 1950. godine i jedan je od najpoznatijih francuskih glumaca danas. Još od legendarnih Delona i Belmonda, čini se da nijedan francuski glumac nije dao takav pečat francuskoj kinematografiji, ako ništa drugo, a ono zbog činjenice da je glumio u skoro svim najvećim francuskim filmovima protekle decenije. Većinu tih filmova imala je priliku da vidi i naša publika. Izdvojimo samo neke: „La Reine Margot“ (1994), „Une femme française“ (1995), „Afirma Pereira“ (1996), „Le Huitième jour“ (1996), „Les Voleurs“ (1996), „Le Bossu“ (1997), „La Fille sur le pont“ (1999), za koji je dobio najprestižniju francusku filmsku nagradu „Cezar“, „La Veuve de Saint-Pierre“ (2000), i „Sade“ (2000). Sa glumicom Emanuel Bear ima kćerku. Nakon te veze kratko se zabavljao sa glumicom Miu Miu. Trenutno živi sa Marian Denukur, sa kojom nastupa u pozorištu.

EMIR KUSTURICA (Neel Auguste)

Emir Kusturica je rođen 24. novembra 1954. godine u Sarajevu. Njegov opus možda i nije toliko veliki, ali kad god je napravio neki film, njime je osvajao nagrade ali i punio bioskopske dvorane. On je definitvno naš najnagrađivaniji i najpoznatiji sinesta. Počeo je u Sarajevu radeći drame za televiziju („Nevjeste dolaze“, „Bife Titanik“). Zatim je radio kao režiser druge ekipe na filmu „13. juli“ (tu je odigrao i ulogu italijankog oficira).

Već njegov prvi film „Sjećaš li se Doli Bel?“ (1981) je naišao na izvanredan prijem kritike i publike. Topla priča o odrastanju mladića u sarajevskom predgrađu osvojila je sve svojom jednostavnošću i iskrenošću. Na festivalu u Veneciji nagrađen je Zlatnim lavom za najbolje debitantsko ostvarenje.

„Otac na službenom putu“ (1985), njegov verovatno najzreliji film, predstavlja zaokruženje „sarajevskog ciklusa“. Bio je to osvrt na teško vreme Informbiroa, vreme nemaštine, velikih ideala ali i velikih razočarenja. Sudbina malog čoveka u takvim okolnostima često zavisi od nekih sitnih i naizgled beznačajnih stvari koje obesmišljavaju svaku individualnost, svaki pokušaj slobodnog razmišljanja i ponašanja. Osnovna ideja da je čovek na ovim prostorima svikao na smutna vremena i da je razvio odbrambeni mehanizam da se iz svake nevolje izvuče, bila je anticipacija mnogih događaja koji će tek uslediti. Briljantna režija ovog filma mu je donela Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu, kao i nagradu FIPRESCI, koju dodeljuje udruženje novinara. U skladu sa svojom životnom filozofijom i sopstvenim sistemom vrednosti, Kusturica je proglašenje kanskih pobednika pratio kod druga kome je pomagao da namesti parket.

Njegov naredni film „Dom za vešanje“ (1989) označava novu fazu koja za predmet Emirovih promišljanja ima Rome. Njihova filozofija i poetika življenja, koji su u suštoj suprotnosti sa surovom realnšću koja ih okružuje, daju Kusturici idelanu podlogu da pokaže svoje umeće. Godine rata u našoj zemlji označavaju period kada Kusturica živi i radi u inostranstvu. Film „Arizona Dream“ je njegov prvi američki projekat, koji je uprkos zvučnoj glumačkoj ekipi (Fej Danavej, Džoni Dep i Džeri Luis) nije postigao neki veći uspeh.

Ali je zato njegov poslednji film „Underground“ (1995) bio pun pogodak. Alegorična priča o ljudskoj gluposti, surovosti, prevarama i užasima rata u kome samo najgori profitiraju, dirnuo je žicu kritike ali i publike. Tema je bila univerzalna, a nama na žalost i veoma bliska. Bio je to veliki povratak Emira Kusturice, a festivalska nagrada u Kanu (Zlatna palma) je opet otišla u prave ruke. Praćen Ciganima trubačima, Kusturica je bio glavna atrakcija na Kroazeti. Godine 1998. je snimio film „Crna mačka, beli mačor“. Njegovi junaci su opet bili Cigani, njegova velika ljubav i grupa prema kojoj gaji izuzetno poštovanje. Možda to nije slučajno, jer je i sam iskusio gorku sudbinu izopštenog čoveka. Njegovo Sarajevo ga se odreklo, a Beograd koji ga toliko voli nikad nije bio njegov. Ipak, možda bi najtačnija definicija bila da je Emir Kusturica uvek bio samo svoj, jedinstven i jednostavan, genije koji lepi parket i sinesta koji svira bas gitaru u „Zabranjenom pušenju“.

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com