Mnogi gledaoci i dalje ne znaju da „prema istinitom događaju“ u Holivudu vrlo često znači „prema istinitom događaju koji smo prenaduvali da ne biste zaspali u bioskopu“.
Naravno, niko od holivudskih filmova i ne očekuje neulepšanu stvarnost jer tada ne bismo govorili o holivudskim, već o nekim drugim filmovima. Amerikanci obožavaju da ulepšavaju stvarnost, a „prema istinitom događaju“ tek je zgodna rečenica koja će vam pomoći da se lakše uživite u šarenu laž koju su vam servirali.
Ovo su samo neki od primjera.
Argo
CIA je u filmu o uzbudljivoj akciji Tonija Mendeza, koji je izvukao šestoro američkih diplomata iz Irana, prikazana kao agencija koja je odradila najveći deo posla. U stvarnosti, Mendez ne samo da nije belac kao Affleck, već su 90% posla odradili Kanađani, dok su Amerikanci uglavnom provodili vreme opijajući se u kući koju su im obezbedili saveznici iz Kanade.
Agent koji je pomagao Mendezu potpuno je izbačen iz priče, članovi lažne filmske ekipe nisu odlazili na lokacije u Teheranu (jer to bi bilo nepotrebno izlaganje opasnosti), najveći problemi koje su imali bili su oni s lokalnim stanovništvom koje je primetilo da se ne radi o tipičnim Irancima, a dramatični beg s aerodroma nikada se nije dogodio.
Bukirali su najraniji let pa nisu imali problema ni s vojskom koja je u to vreme odmarala. Jednostavno su seli na avion i zbrisali iz zemlje.
Trka života
Verujemo da je priča o legendarnim vozačima Formule 1 zanimljivija ako na velikom platnu gledamo dva zakleta neprijatelja, ali postoji jedan problem – to nije istina.
Štaviše, Džejms Hant i Niki Lauda su bili dobri prijatelji. Neko vreme čak su i živeli zajedno i često su izlazili u provod. Takođe, neke su trke imale drugačiji ishod, a Hant nikada nije udario novinara.
Otvorena voda
Ono što je istina jeste da su američki ronioci Tom i Ilejn Lonergan slučajno napušteni u okeanu prepunom ajkula 25. februara 1998. Sve ostalo? Gomila nagađanja o tome šta se dogodilo. Da stvar bude gora, ono malo informacija koje postoje o događaju ukazuju na to da se dogodilo suprotno od onog što je prikazano u filmu.
Naravno, film je film i ne mora nužno da bude realan, ali na osnovu ostataka pronađenih nakon smrti para, dalo bi se zaključiti da ajkule nisu bile razlog njihove smrti. Stručnjaci tvrde da su se rešili ronilačke opreme zbog vrućine i delirijuma, nakon čega su se verovatno udavili.
Ipak, ajkule su zanimljivije.
Pravo iz Kamptona
Osim što su tu i tamo pomešali neke stvari vezane uz vreme u kojem su neke pesme nastale, film skoro savršeno zaobilazi one nesimpatične delove biografije Dr. Drea (koji je i jedan od producenata filma), a koji bi bili savršeni za film.
Naime, Dre je imao užasnu naviku da tu i tamo pretuče suprugu koju je davio i pokušao da baci niz stepenice. U jednoj verziji scenarija taj deo priče je čak i postojao, ali je na kraju izbačen jer bi jedan od centralnih likova ispao daleko manje simpatičan. Oni upoznati s pravom pričom javno su prozvali Drea zbog ulepšavanja istine, a on je kasnije dao i izjavu u kojoj je pokušao da se opravda.
Ali, ono što je najzanimljivije u biografskom filmu o legendarnoj rep grupi je izostanak jednog od osnivača – Arabian Princea. Istina, grupu je napustio malo pre nego je prvi album izašao, ali snimio je jednu pesmu i pojavio se na omotu albuma. Ne treba posebno isticati da ga je ovaj izostanak „malo“ pogodio.
Minhen
Spilbergov „Minhen“ je odličan film koji gotovo savršeno prikazuje ludost koja je usledila nakon što su palestinski teroristi poubijali 11 izraelskih sportista tokom letnjih Olimpijskih igara 1972.
I premda je izraelska odmazda u filmu prikazana kao katastrofa u kojoj heroji postaju zločinci, mnogo toga nije tačno. Na primer, većinu članova terorističke organizacije Crni septembar nisu ubili članovi jednog, već više timova agenata. Još jedan detalj koji je izostao iz filma su i civili, koji su nastradali tokom izraelskih misija (troje ubijenih i petnaestoro ranjenih).
Neka istraživanja čak pokazuju da centralni lik Yuvala Aviva, čije je kodno ime bilo Avner, koji je dao većinu informacija o Mosadovim akcijama, u to vreme nije ni bio aktivan.
Američki snajperista
Jedna od prvih stvari koje ćete primetiti u filmu Klinta Istvuda je prilično rasistički i neodgovoran pristup portretisanja rata u Iraku. Muslimani su u filmu prikazani kao oličenje zla, a poznata scena s ubistvom deteta nikada se nije dogodila. Kris Kajl u stvarnosti je upucao ženu koja je nosila ručnu bombu, ali nije poslala dete da posao odradi umesto nje.
Isto tako, lik neprijateljskog snajperiste Mustafe postojao je u stvarnosti, ali Kajl je za njega samo čuo dok je bio na ratištu. Nikada ga nije upoznao ni video. On je samo nerazrađeni lik koji ubija bez razloga i zaslužuje smrt.
Iako smo svi svesni da je reč o najobičnijoj američkog propagandi, u današnje vreme ipak očekujemo malo više od filmova redatelja Istvudovog kalibra. Crno-belo prikazivanje heroja i negativaca ne moramo čak ni da kritikujemo zbog političke nekorektnosti, već u prvom redu zbog očajno napisanog scenarija.
Savršena oluja
Film o posadi ribara koja je nastradala tokom „savršene oluje“ (sudar uragana i još dve jaka fronta) baziran je na knjizi Sebastiana Jungera, koji je događaje sklepao kombinujući priče ribara koji su se našli u sličnoj situaciji kao i posada broda Andrea Gail. Ali, to su u najboljem slučaju pretpostavke, a pravi događaji prenaduvani su kako bi film bio zanimljiviji.
Jedino što je tačno jeste da su isplovili i nisu se vratili.
Udovica kapetana Bilija (Džordž Kluni) izjavila je da je lik baziran na njenom pokojnom suprugu uvredio: „Gomila laži. Ispada da je bio pohlepan. Nije bio. Učinio bi sve da vam pomogne“.
Most špijuna
Rusija možda nije raj na zemlji, ali ono što je prikazano u filmu daleko je od istine. Naime, američki pilot oko kojeg se vrti radnja, Peri Pauers, nikada nije mučen. Štaviše, ruski stražari pristojno su se odnosili prema njemu, a tokom boravka u zatvoru vreme je kratio štrikanjem.
Najgore što mu se dogodilo (osim zatvaranja) bilo je to što je strahovao da će ga supruga prevariti.
Ali, to nije dovoljno dramatično.
Ponoćni ekspres
Zahvaljujući brutalnom filmu, mnogi i dan danas smatraju da su turski zatvori bili i ostali najnemilosrdnije mesto na kugli zemaljskoj. Ali, pravi Bili Hajs to ne misli. Štaviše, obožava Tursku i kasnije se izvinio zbog negativnih stereotipa koje je slučajno proširio. Da, uhapšen je nakon što je pokušao da prokrijumčari drogu iz Turske i zbog toga je završio u zatvoru iz kojeg je kasnije pobegao.
Svi ćemo se složiti, 30 godina zatvora za marihuanu je suludo, ali turski zatvori bolji su od američkih. Hajs nikada nije ubio stražara tokom bega, a nije ni iščupao jezik drugom zatvoreniku kako bi ga prebacili na psihijatriju.
U stvarnosti je išetao iz zatvora dok stražari nisu gledali, a turske vlasti za beg nije bilo briga sve dok se nije pojavio film, budući da su prikazani kao gomila nesposobnjakovića.
Bajka o bokseru
Film Rona Hauarda je solidan sportski biografski film o Džejmsu J. Bredoku, teškašu koji je tokom Velike depresije preokrenuo sopstveni život i izvukao se iz bede pobedivši legendarnog Maksa Baera.
Međutim, pravi Baer nije bio loš kao onaj u filmu.
Da, njegovi su udarci izazvali smrt njegovih protivnika, ali Baer nije bio manijak koji se time naslađivao. Njegov sin užasnuo se videvši kako mu je o prikazali u filmu: „Ono kako su ga prikazali nije moglo a bude više pogrešno i netačno. Pretvorili su dobrog, zabavnog i druželjubivog čoveka u Mr. T-ja iza Rokija III“.
Štaviše, nakon što je Frenki Kembel podlegao povredama, Baera je to dotuklo, pa je jednom prilikom izjavio: „Ništa što mi se dogodilo niti išta što će mi se dogoditi neće na mene uticati kao što je to slučaj smrti Frenkija Kembela“. Baer je nakon smrti Kembela skupljao novac za njegovu udovicu i sina, a godinama kasnije imao je česte noćne more zbog onoga što se dogodilo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com