I šta ja sad da kažem ljudima? Kako da objasnim onima koji nisu bili kako je bilo to veče u Domu omladine? Koju reč da nađem? Silno? Nezaboravno? Neponovljivo? Ove reči ne mogu preneti ni kap energije koja je stvorena tamo. Čekajte. Ovako ćemo… Idemo redom. Prvo pročitajte "Uskoro koncert Brejkersa" – najavu koncerta.
Sad datum. Petak, 20. mart 2009. godine. Nemojte pomisliti, pošto su svirali i sutradan, da je drugog dana bilo nešto lošije. To je, kad su oni u pitanju, nemoguće. Sad predgrupa. "Žene kese". Zapamtite ime ovog benda. Uskoro će mnogo više ljudi znati za njih. Sjajni su!
A sad ono glavno. Ako kažem da je malter otpadao s balkona, hoćete li mi verovati? Sloboda ili ništa, tu nema kompromisa! I roditelji. Cane i Anton. Partibrejkersi su još jednom potvrdili da su najveći. Velika sala Doma omladine bila je krcata. Falilo je vazduha. Da sam znao da će tako biti, poneo bih bocu s kiseonikom. A dan pre koncerta gledao sam Canetov intervju na jednoj našoj televiziji. Koliko je tu samo snažnih poruka bilo! Kada bi to puštali umesto Dnevnika, ovo društvo bi, bez sumnje, bilo mnogo zdravije. U jednom trenutku Cane je povikao jednom nesretnom radniku na građevini:
"Džabe radiš, neće ti platiti! Bolje se bori za svoja prava! Je l’ su ti deca gladna?! Je l’ te žena voli?"
Na kraju ga je ponudio i pivom, ali je ovaj odbio. Toliko jednostavnih reči, a sve gađaju u kost. U samu srž. Samo da ima ko da čuje. Da se trgne. Osvesti. Tako je i u njegovim pesmama.
Večeras, ako želiš saznati, dođi sama posle ponoći… kako se osećam! Tako je počelo. Delirijum. Rušio se Dom omladine. A kako smo se osećali… Nek proba neko drugi da objasni, ja nemam tu reč. Sledi pesma "Ako si". Gužva i vrelina više se i ne osećaju. Sad smo svi jedno. A onda blok pesama koga se uopšte ne sećam. "Hipnotisana gomila", "Hoću da znam", "Kreni prema meni"… Bunilo, ludilo, šta god. I tako dva sata. Sve je snimano, jedva čekam da čujem nosač zvuka. On će me uveriti da sam zaista bio tamo.
Za bis smo čuli "Mesečevu kći" i možda najlepši njihov refren. Smem li tako nešto uopšte reći? Posle toga kiseonika više nije bilo ni za kupiti. Disali smo na škrge, srećni i ispunjeni. Povratak svojim životima, koji posle ovakvih događaja nikad više ne budu isti. Brejkersi ih uvek promene iz korena. Do nekog novog susreta, hvala im na svemu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com