Samo retki primerci u Srba imaju mobilni telefon Zdravka Čolića, a kako mi je priznao njegov nekadašnji menadžer Adis Gojak, koji je u međuvremenu preuzeo Gorana Bregovića, ne samo da taj misteriozni broj nema ni on, nego je pitanje ima li ga i Zdravko. Biće da ga ima jer sam ga se nekako dokopao, ali je i to bilo uzalud jer niko ne odgovara. Kako je persona koja mi ga je otkucala više nego obaveštena, verujem da je zaista Zdravkov, ali se moj izvor delimično ogradio jer s Čolom se nikad ne zna. Možda je, u međuvremenu, promenio karticu ili ga, jednostavno, ne koristi.
— Zdravko Čolić (@ColicZdravko) December 16, 2019
Tako je pokazao da je, zapravo, najmoćniji Srbin. Lično odlučuje s kim će kontaktirati, ko može s njim napraviti intervju, a ko će biti otkačen, a kako se tačno ne zna ni ko je njegov pravi pi-ar, o menadžeru da i ne govorimo, postaje jasniji njegov status najveće muzičke zvezde bivše Jugoslavije.
https://t.co/UAjjhI76aJ pic.twitter.com/qYyayoOsYj
— Zdravko Čolić (@ColicZdravko) November 15, 2019
Mnogi su poklonici i tvrde da je on poslednji ostatak nekadašnje velike zemlje, jer je jednako obožavan od Đevđelije do Triglava, pa mu se slobodno može klicati: „I posle Tita – Zdravko.”
Bio je toliko velika zvezda da se kao sasvim mlad usudio da u uskim pantalonama crvene boje, ogrnut crvenim sakoom, drži koncerte širom Juge, puneći stadione i hale. Na kraju je prepunio „Marakanu”. Prvi se usudio da učini tako nešto okružen „lokicama”. Primećivalo se da je toliko smotan za plesanje da je podsećao na Mister Bina prinuđenog da koordinira pokrete s tada najlepšom baletskom grupom, ali ni to nije zasmetalo da hipnotisane žene u njemu vide Barišnjikova.
Izgledao je kao da ga je pravio Meštrović, u šta može da se osnovano posumnja tek sad, kad je ostario, jer se uopšte ne menja. Umesto baka, u njega se zaljubljuju unuke, iako je napunio šezdeset osmu.
Za njega su pesme pravili najveći kompozitori, pa se jedno vreme mislilo da je on tajni projekat vrha partije, sa zadatkom da omladina sluša i bulji u njega, umesto da ih zavode „Bitlsi” i „Rolingstonsi”. Ali teorije zavere su se pokazale pogrešne jer su ga, pored crvene omladine i omladinki, s istom strašću obožavali i unutrašnji i spoljni neprijatelji, i narodnjaci i rokeri.
U doba demokratije, isti je slučaj i s vlašću i s opozicijom. Ako je i bacao petaka Borisu Tadiću, mlade naprednjakinje i radikalke mu nisu zamerale. Kad je pevao na otvaranju hotela u Nišu, gde je sedeo Aleksandar Vučić, bilo je pokušaja da se bojkotuje njegov koncert u Areni, ali su se hejteri manuli ćorava posla. Šta su učinili? Maskirani, otišli su na koncert.
Imaće ih šest, a mogao je da peva svaki dan, do Nove godine, a onda i do sledeće. Ko ne može da ne voli Zdravka Čolića, valjda jedinog Srbina s takvim neobičnim statusom? I takav se više neće roditi, niti će biti moguće da se oblikuje na bilo kakvom seminaru najvećih spin doktora.
Za takvu veličinu on je neobično običan čovek. To je njegova tajna.
(Aleksandar Apostolovski, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com