Američka muzika oduvek se odlikovala nekom posebnošću: bila je svačija i ničija.
Mešavina pesama koje su sa sobom donosili evropski i drugi kolonizatori, mahom odbegli robijaši, lutalice, ljudi kojima rođena domovina nije baš mnogo značila, ljudi spremni da ubiju ili da budu ubijeni…
Među njima i oni koji su u duši nosili životnu lepotu, veru u nedokučivo, sanjalice u potrazi za novim, boljim životom…
Stizali su iz najudaljenijih delova sveta, iz najrazličitijih podneblja, različitih rasa, sa najčudesnijim kulturama… Stizali su nekada milom, nekada silom.
I svi oni stvarali su muziku koju danas raspoznajemo kao – američku. Bilo da je reč o gospelu, bluzu, džezu, diksilendu, kantriju, rokenrolu ili pokušajima stvaralaca, takozvane, ozbiljne muzike. Univerzalnost je osnovni pečat koji odlikuje dela prekookeanskih stvaralaca. Pa čak i onda kada od te univerzalnosti pokušavaju da pobegnu.
Doba kolonizacije je minulo, ali ne i spoljni uticaju na američku muziku. Potomci nekadašnjih došljaka shvatili su da su im civilizacijski koreni suviše jaki da bi ih se tek tako odrekli. I prihvatili su izazov porekla. Jedan od najvećih među takvima svakako je Bob Marli (Robert Nesta Marley, 1945-1981), poreklom sa Jamajke i najpoznatiji izvođač „rege“ (reggae) muzike.
Marli se u svom povratku u prošlost okrenuo jednoj po svemu posebnoj kategoriji ljudi u američkoj istoriji, onima iz vremena borbe kolonizatora protiv starosedelaca Indijanaca.
Naime, njegova kompozicija „Bafalo vojnik“ („Buffalo Soldier“) bavi se istinitom pričom o pripadnicima 9. i 10. konjičke i 24. i 25. pešadijske regimente u okviru američke vojske.
Sastavljene od boraca crne boje kože, a pod vođstvom belih komandanata, ove jedinice su se punih četvrt veka borile protiv indijanskih plemena Čejena, Komanča, Kiova, Apača, Juta i Sijuksa. Upravo su ih protivnici Indijanci nazvali „Bafalo vojnici“.
Četrnaest pripadnika ovih jedinica je zbog iskazane hrabrosti i veštine odlikovano „Medaljom časti“. Ne treba mnogo pameti da bi se došlo do zaključka da je pomenutim odlikovanjima američka vlast, u stvari, „pokrila“ genocid koji je izvršen nad Indijancima, a koji nikada nije osuđen.
„Ako znaš svoju istoriju trebalo bi da znaš i odakle potičeš. I onda ne bi morao da me pitaš: ‘Šta do đavola mislim, ko sam ja?’ A ja sam samo Bafalo vojnik u srcu Amerike. Otet u Africi i doveden u Ameriku.
Borio se po dolasku, borio da bi preživeo. Bafalo vojnik je izvojevao ratnu pobedu za Ameriku“, peva Marli. Crni pripadnici američke vojske nikada nisu tretirani jednako kao njihovi beli saborci. Uvek su bili i ostali robovi ili sinovi robova i pored svih zasluga za novu domovinu u koju su dovedeni silom i u lancima.
Poreklo naziva – „Bafalo vojnici“ – nije sasvim jasno. Prema nekim tvrdnjama ime su im nadenuli pripadnici nekada moćnog plemena Apači zbog kovrdžave, razbarušene kose koja je ih je podsećala na bizone. Po drugima, ime su dobili zbog svoje izuzetne borbenosti, naravno, ponovo po ugledu na tvrdoglavo američko goveče.
Kako kazuje jedna legenda iz 1867. crni redov Džon Rendal dobio je zadatak da povede u lov dvojicu belaca. Ali, upali su u zamku koju im je postavila grupa od 70 Čejena. Belci su se odmah razbežali ostavljajući Rendala da se sam nosi sa napadačima.
Naoružan samo sa pištoljem i 17 komada municije, iako ranjen u rame i sa još 11 lakših povreda, uspeo je da se održi. Tokom bitke ubio je 13 Indijanaca među čijim se saborcima ubrzo pronela vest o ovom vojniku „koji se borio kao bik sateran u ugao, koji je izdržao mnoga ranjavanja a da nije umro, i koji je, poput bika, imao debelu kovrdžavu kosu“.
(Slobodan Samardžija, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com