Ako se šezdesete godine prošlog veka pamte po revoluciji „Bitlsa” i „Rolingstonsa”, rođenju hipi pokreta ili čuvenom „Vudstoku”, šta je muzički donela naredna decenija?
Sudeći po ocenama renomiranih magazina, to je doba kada je muzika bila centralni deo kulture, po „Pičforku”, odnosno vreme kada su umetnici, po magazinu „Nju mjuzikal ekspres” (NME) – oberučke zgrabili šansu za eksperimente ne samo sa zvukom već i imidžom.
Disko-muzika, uspon kantautora, rođenje panka kao udarac rok mejnstrimu, psihodelija na vrhuncu, komercijalni proboj regea, obeležili su, po magazinu „Pejst”, sedamdesete.
Otuda i silne liste najboljih baš iz te dekade 20. veka. Iako ovu deceniju karakteriše velika muzička raznovrsnost, to se ne bi reklo po listi 70 najboljih albuma britanskog magazina „Modžo”, jer vrhom dominira klasični rok.
Među prvih 10 čak su tri solo albuma nekadašnjih članova „Bitlsa” (Pol Makartni, Džordž Harison i Džon Lenon), tu su i „Grejtful ded” i „Stonsi”, dok je sastavu „Hu” umalo izmakla titula najbolje ploče za izdanje „Live at Leeds”. To zvanje oteli su im „Krozbi, Stils, Neš i Jang” sa albumom „Deja Vu”.
Časopis „Kju” ponudio je raznorodniju listu na kojoj su „Pink flojd”, „Led cepelin”, Stivi Vonder i „Kleš” prisutni sa po dve ploče, a Dejvid Bouvi sa tri i još dve koje je koproducirao („Transformer” Lu Rida i „Lust For Life” Igija Popa).
Među prvih pet od 50 su Vonder („Songs in the Key of Life”), „Džoj divižn” („Unknown Pleasures”), „Flitvud mek” („Rumours“) i „Pink flojd” „(Dark Side of the Moon“).
A najbolja ploča jeste ona iz 1979. godine – „London Calling” sastava „Kleš”. Upravo ovaj album, koji su potpisali Džo Stramer i Mik Džons, okarakterisan kao istinsko „rokenrol buntovništvo”, „tek je drugi” na „Pičforkovoj” listi najboljih ploča sedamdesetih.
Bolja je, po oceni uglednog onlajn magazina, 11. ploča Dejvida Bouvija iz 1977. „Low”. Ovo je prvo izdanje iz tzv. berlinske trilogije, kada je muzičar, koji je preminuo u januaru ove godine od raka jetre, prolazio kroz pakao droge, ali i prva kojom je započeo plodnu saradnju sa Brajanom Inom i Tonijem Viskontijem.
Raznolikost koju su donele sedamdesete najočitija je na listama najboljih pesama NME i „Pičforka”.
Među prvih 10 u izboru NME-jevih 100 pesama su singlovi, poput „Don’t Stop Till You Get Enough” Majkla Džeksona, „Born to Run” Springstina, „Heart of Glass” sastava „Blondi”, „I Feel Love” Done Samer, „Blitzkrieg Bob” benda „Ramons”, „Heroes” Bouvija, „London Calling” grupe „Kleš” i „Go Your Own Way” „Flitvud meka”. Očekivano, na vrhu liste britanskog magazina našla se pank himna – „God Save the Queen” „Seks pistolsa”.
„Pičforkov” ambiciozni pregled 200 najboljih singlova, objavljen pre neki dan, takođe je žanrovski mišmaš, gde su među prvih deset uspeli da se „uguraju” „Džoj divižn” („Transmission“), „Flitvud mek” („Dreams”), „Televižn” („Marquee Moon“), Prins „(I Wanna Be Your Lover”), Kejt Buš („Wuthering Heights“), Dona Samer („I Feel Love“, Marvin Gej („What’s Going On”) i Majkl Džekson („Don’t Stop Till You Get Enough“).
Po „Pičforku” neprikosnoven umetnik sedamdesetih je ipak Dejvid Bouvi. Osim što je napravio najbolju ploču, pokojni engleski umetnik ima dve pesme u 10 prvoplasiranih (i još koju među ostalih 190).
I dok je pesma „Heroes” na šestom mestu, singl koji je obeležio sedmu deceniju 20. veka je „Life On Mars?”. Zašto? Zato što je pesma sa albuma „Hunky Dory” iz 1971. „savršen most između nevinosti prošlosti i utopije budućnosti”!
(Jelena Koprivica, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com