Ne mogu. Četvrti put krećem s pisanjem i prekidam. Nešto mi ne da, guši me. Tera suze na oči. Probaću kasnije…
I opet. Mislim se, dovoljno je vremena prošlo. Mogao bih reći nekoliko reči. Mnogi su odlazili. I mali, i veliki. Najveći čak. Vidiš, pročitaš, kažeš „šteta“, duboko udahneš i kreneš dalje. Znaš da tako stvari stoje, da je život nepredvidiv. Nekad sam ćutao i gledao u prazno. Nekad samo razmišljao. Nekad je bolelo. Ali ovako… nikad.
Sanjao sam san. Lep, mio. Došao je kod mene. On. Vedar, nasmejan. Dodirnuo mi je lice. Jasno sam osetio. Rekao mi da verujem. Kako, pitao sam. Nikada nisam. U ljude da, u prijatelje, u ljubav svakako. Ali više od toga ne umem. Ipak, rekao mi je. Budim se u suzama. Brišem ih. I poslušaću ga.
Šta je život? Igra bez granica. Večito padanje. Ili nešto između. I gde smo sada mi? Izgubljeni u vremenu i prostoru. Bez pravog puta. Bez pravog vođe.
A vreme leti. Eto, skoro će godinu dana od velikog koncerta u Areni a još sve zvoni. I glas, i osmeh. I reči dečaka kome je platio operaciju i tako spasao život. Pitao ga je kako sada on njemu da pomogne. I mobilni telefon u ruci bolesne žene, koju je pozvao uživo s koncerta jer ona nije mogla da dođe i otpevao joj Zajdi, zajdi. I plač moje sestrice Ane, kojoj je poslao sliku s autogramom. I jecaj miliona ljudi kojima je pomogao a da to nismo ni znali, jer je on smatrao da je to sasvim normalno. Nije pričao, nije se hvalio. Radio je ono što misli da treba.
Kažu da vreme leči sve. Ne. Samo nas teše. Ne leči sve. Samo te nauči da živiš s tim bolom. To prokleto vreme. Ne nudi lek, ne nudi izbavljenje. A opet, svaka pesma, svaki spot, ma pomen imena samog, donese mrak. Obavije srce tugom. A ja, odgledam do kraja. Suznih očiju, drhtavih usana, ali moram. I verujem. Baš kako je rekao. Verujem da nije sam. Da je srećan, da smeje se i dalje, da sanja nas. Nas, koje je darivao. Nas, koji bez njega ne umemo. Nas, koji ga volimo… Radujem se Beoviziji. Hvala organizatorima. Biće posvećena njemu. Gledaću, pa nek se istopim.
Zaspao je najlepši. Najbolji. Najveći među nama. Nema više savršenog… Ne, tu je! Anđeo ili vilenjak, šta god bio, ali je tu. Nosimo ga s nama i u nama. Snevamo i budimo se s njim. Drugačije ne bismo ni mogli.
Voljeni spavaj, čuvaćemo tvoje snove. Hvala za sve.
Posvećeno Tošetu
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com