Možda je u pitanju decenija najgore mode koju je svet ikad video, ali osamdesete godine 20. veka su jedina dekada čija se muzička dostignuća i danas nemilosrdno recikliraju. Pop muzika je tih godina doživela vrhunac, bilo je mesta i za sint-pop, postpank, rokenrol je zaposeo stadione, hevi metal je bio sve popularniji, a hip-hop je budio socijalnu svest.
Ako je postojalo vreme u popularnoj kulturi kada su muzičari bili „sve i svja”, kada je i smišljen termin superzvezda, onda su to osamdesete. Tada su rođene muzičke ikone, koje su zaposele gotovo svaki kutak planete. Uz pomoć MTV-ja, to je doba dominacije čuvenog pop trijumvirata.
Tokom čitave dekade tri imena su diktirala trendove, rušila granice i rekorde. Jedna dama – Madona, i dvojica Afroamerikanaca – Prins i Majkl Džekson. Sve troje rođeno iste, 1958. godine u razmaku od samo tri meseca.
Baš oni, a naročito Prins i Madona, predstavljali su „prst u oko” konzervativizmu Reganove predsedničke ere proklamovanjem slobode, rušenjem seksualnih, rasnih, polnih i silnih drugih tabua.
Džekson, koji je preminuo 2009. u 50. godini, 1982. snimio je album „Thriller”, koji je i danas najprodavanije izdanje svih vremena (65 miliona primeraka). Madonina ploča iz 1986. „True Blue” najprodavaniji je album jednog ženskog izvođača tokom osamdesetih sa tiražom od 25 miliona primeraka.
Isti tiraž dostigao je i Prinsov album „Purple Rain”, urađen kao saundtrek za istoimeni film.
Prins, koji je preminuo pre nekoliko meseci – 21. aprila u 57. godini, leta 1984. je istovremeno imao singl broj jedan u SAD („When Doves Cry”), album broj jedan („Purple Rain”) i najpopularniji film na boks-ofisu („Purple Rain”), zadržavši se rekordne 24 nedelje na čelu liste.
Jedina razlika između troje vrsnih umetnika jeste u tome što su Džeksonu u stvaranju pop istorije pomagali kompozitori i producenti poput Roda Tempertona i Kvinsija Džonsa, Madoni Najl Rodžers, Patrik Leonard ili Stiven Braj, a Prinsu nije trebao niko.
Sam je pisao muziku i stihove, svirao brojne instrumente, sam je producirao albume, a neverovatan kreativni naboj koji je imao tokom osamdesetih rezultirao je u čak 10 studijskih albuma i bezbroj pesama i ploča koje je potpisao za druge autore. I to je očito ako se pogledaju liste najboljih albuma i pesama iz osamdesetih.
Po magazinu „Slant”, iako Prins ima najviše albuma (4) i pesama (5) u izboru najboljih iz ove dekade, Džekson je nedodirljiv kada je reč o vrhu liste i ploča i singlova. „Thriller” je najbolja ploča osamdesetih, jer sedam od devet pesama, bile su hitovi.
Malo je falilo da Prins sa „Purpurnom kišom” preotme titulu najboljeg, jer, po „Slantu”, „Purple Rain” je predivni muzički klimaks od prve do poslednje sekunde. I singl decenije je Džeksonov „Billie Jean”, ovenčan 1983. Gremijem za pesmu godine.
Po „Rolingstounu”, koji je osamdesetih bio „muzička Biblija”, najbolje ploče pravili su Brus Springstin, koji ima tri albuma, i naravno Prins, sa čak četiri izdanja u najboljih 100. Ali, „Slantov” album decenije je u izboru „Rolingstouna” tek sedmi.
Ispred Džeksona su Springstin („Born in the U.S.A.”), Pol Sajmon („Graceland”), „Toking heds” („Remain in Light”) i „Ju-tu” („The Joshua Tree”). Prinsov „Purple Rain” je opet drugi, a album decenije je „London Calling”, sastava „Kleš”.
Za „Pičfork” najvrednije ploče pravili su sunarodnici iz Minesote: Prins i sastav „Riplejsments” (na listi od 100 imaju po tri izdanja). Ploča decenije je „Daydream Nation” njujorškog sastava „Sonik jut”.
Listom od 100 najboljih pesama, u njihovom izboru, opet dominira Prins sa čak pet pesama, a slede ga Majkl Džekson sa četiri, i Madona i Dejvid Bouvi sa tri.
I najbolja pesma osamdesetih za „Pičfork” je ona koja zatvara istoimeni album – „Purple Rain”, jer ova stadionska balada, zamišljena kao propoved za budućnost muzike, koja i danas, 32 godine kasnije, publiku ostavlja u suzama, još jedan je pokazatelj Prinsove beskrajne imaginacije!
(Jelena Koprivica, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com