Željko Bebek bio je i ostao legenda jugoslovenskog rok’n’rola, pevač kultnog Bijelog dugmeta, danas samostalni umetnik, koji ni nakon 50 godina duge i impresivne karijere ne pokazuje znakove posustajanja.
U intervjuu za Večernji list govorio je vremenu u Dugmetu, solo karijeri i nekim greškama i situacijama koje su obeležile njegovu pola veka dugu karijeru.
O trenutku koji smatra početkom svoje muzičke karijere, Bebek kaže:
„Vrlo često skromno slavim neke godišnjice koje počinju s odbrojavanjem 1974. godine. To je vreme kada je rođeno i uspelo Bijelo dugme. Tada zaista počinje moja profesionalna karijera, ali da bih došao do toga, silne sam godine i pre bio profesionalac, iako nisam mogao da zaradim da sebi kupim neki auto, ali sam imao dovoljno novca da počastim društvo u kafani, da kupim gitaru, da odem na letovanje i da mogu da se obučem, ali vrlo nategnuto. Bio je to poluprofesionalizam odnosno poluamaterizam. U obračunu tih godina izabrao sam da je pravi početak bilo Bijelo dugme jer otad više nisam mogao da budem povezan s bilo kakvim drugim poslom, ni s porodicom ni s društvom. To je bilo samo to“.
Kao jedan od razloga zašto je Bebek napustio Bijelo dugme 1984. godine navodi se da mu je zasmetala politizacija muzike i nesuglasica zbog pesme “Kosovska” koju je Bregović napisao na albanskom jeziku?
„Nesuglasice su počele godinu dana ranije, u vreme kada je Goran već uveliko odvojen od baze benda, zapravo kada više i nije bio u bendu, već nas je smatrao sastavom koji za njega radi. Kao čovek koji voli muziku i svoj bend, strahovao sam da se ne ponovi situacija kada je politika već 1976. ušla da napravi dar-mar Bijelom dugmetu. Počelo je da mi smeta što je Goran počeo da forsira to da rok’n’rol mora da pljuje po nečemu i nisam shvatio zašto nam je bila potrebna pesma na albanskom. Nisam bio ni protiv te pesme ni protiv albanskog, ali nisam znao zašto Bijelom dugmetu to treba. Živeli smo u svetu u kojem je taj potez mogao da liči na umetničku slobodu, a istovremeno je mogao da znači i ovo – ako je već ravnopravnost, onda možemo da pevamo i na albanskom. To me zapravo učinilo neraspoloženim i tada sam počeo da razmišljam zašto je to meni potrebno, meni koji sam hteo da pevam “Selmu”, “Sanjao sam noćas da te nema” ili “Ne spavaj, mala moja”, pa sad odjednom pevam pesmu koja ima drugačiju konotaciju. I osim što moram da naučim i što mi je bilo jako teško da pevam na albanskom, moram time da prenesem i neku poruku, koja će dobiti odgovor u neko iduće vreme. Odgovor je došao već nakon dva meseca. Zauzeo sam oštar stav i rekao Goranu: Idemo u novi projekt, O. K., ali ovakve poteze više neću tolerisati. Bude li toga, izići ću iz benda. I onda je došao projekt s pesmama koje nisam mogao da sviram, poput “Lipe cvatu” sa stihom “Ravna ti je Jugoslavija”, posebno što je u političkom smislu na ovim prostorima došlo do jako ozbiljnih previranja. Nikada se pre u istoriji nije dogodilo da se iz socijalizma ide u kapitalizam. U to vreme počeo je da se polako nazire i dolazak svojevrsne kataklizme, pri čemu nisam želeo da određujem stranu, ni jednom rečju, ni jednom pesmom, a naročito nisam želeo da budem u funkciji nekog sistema kom nikada nisam pripadao. Taj status nisam želeo da menjam i zato je došlo do narušavanja odnosa u bendu i rasprave koja je završila kako je završila.
Kada je počeo solo karijeru, neke stvari je morao da naučio od nule.
„Kada sam krenuo sam, figurativno sam seo u prvu klupu jer sam morao da učim neke stvari iznova. Postojao je u meni strah kako će se ljudi poneti prema svojim idolima, strah jer sam izgubio 50 posto ljudi koji veruju u firmu Bijelo dugme, strah da će oni slušati nekoga ko tamo dođe na moje mesto, ali ipak je ostalo još 50 posto ljudi koji će reći: Hajde da vidimo dokle je Bebek dogurao. Bio sam svestan da ulazim u novo vreme u kojem ne znam šta mi nosi dan, ali stvari su se i dalje pristojno razvijale, da sam mogao da živim uz neku neveliku ušteđevinu. Naglašavam, neveliku, jer fanovi uvek kažu: Uh, koliko si ti para zaradio s Dugmetom! Nije da nisam, ali nikad toliko. Prvi put kada mi je ozbiljno uspelo sa solo karijerom 1989., tek tada sam uspeo da odem u salon i kupim novi auto, BMW. Ali najslađa je druga stvar: što sam prvi put dobio poziv američkog menadžera da dođem kao solista da nastupam u SAD, posle i u Australiju, što Bijelo dugme nikada nije moglo. Premda sam se na trenutke pitao hoću li promeniti posao ili ipak ići dalje, opet se isplatila upornost i maštanje o tome da se neki snovi još nisu ispunili i da još imam vremena.
O činjenici da se velika većina fanova slaže da Bijelo dugme nije imalo boljeg pevača, Bebek kaže:
„To mi jako godi, s obzirom na to da i sam smatram da smo u tih deset godina zajedno napravili i predstavili zaista veliku stvar. S druge strane, uveren sam da smo mogli i puno više, ali je politika benda nastavila je da bude pogrešna i zbog toga su oni otišli na jednu stranu, a ja na drugu. I sad mogu reći da je Goran i bez Dugmeta napravio velikih i lepih stvari. Ne znam koliko on u tome uživa i koliko je srećan i ne znam da li je dosegao sreću rok-gitariste. Verovatno je uživao u svom autorskom radu, ali zaista je napravio čudnu transformaciju od rok-zvezde koja je delovala da živi za svoje snove do bogatog čoveka koji povlači odlične poslovne poteze i nastupa širom sveta, što pozdravljam, rekao je Bebek o Bregoviću za Večernji i dodao:
„Kompletan njegov opus je za svaku pohvalu. Ono što smo radili zajedno, radili smo odlično, kad smo se razišli, on je i dalje radio odlično, ali ni mene nije dopalo manje od toga. Danas nismo, na žalost, u nekom kontaktu. Razmišljao sam debelo i o onom velikom iskoraku 2005. u Maksimiru kada se Dugme nakratko okupilo i kada sam obnovio saradnju koja je bila ispunjenje želja svima onima koji su ostali uskraćeni za mene u Dugmetu još od 1984. godine. Tada, na stadionu u Maksimiru gde smo istrčali opet zajedno, činilo mi se da smo napravili neku malu platformu za buduće druženje u slobodno vreme, bez njegove i moje želje da bilo što obnovimo i još jednom muzički idemo zajedno. Žao mi je što se to nije dogodilo pa i danas gledam na to kao na nešto što je propušteno jako davno, ali je sada za sve to kasno“.
Na kraju je otkrio o da li mu je žao što se iza Dugmeta već 30 godina vuku loši međuljudski odnosi, a tu se pre svega misli na fizički obračun od nekoliko godina između Tife i Alena u Budvi, o kome je pisao ceo region.
„Bijelo dugme je za mene prestalo da postoji 1984. Sve ostalo što je radila ekipa ljudi koja je nosila ime Bijelo dugme uopšte me ne zanima, osim što se tokom nekih intervjua prisetim tih deset godina i glavnog čoveka koji je zajedno sa mnom kreirao Bijelo dugme i ostao jako važan na muzičkoj sceni na ovim prostorima, Gorana“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com