Hrvatska pop pevačica Severina Kojić teško je podnela vest da će sin Aleksandar ubuduće više vremena provoditi sa ocem Milanom Popovićem.
Stoga je na društvenim mrežama pokrenula akciju #ijasammajka, a za te potrebe obradila je pesmu Đorđa Balaševića „Uspavanka za dečaka“.
Balašević nije želeo da daje odgovor putem medija, već je iskoristio profil ćerke Bebe kako bi se tu oglasio i evo kako je on doživeo novu „pozajmicu“ svoje pesme.
„Kao klinac, pročitao sam uglavnom sve od Hemingveja. Priznajem da me je priča o starcu i moru pomalo smorila, i da sam je potpuno skapirao tek kad sam video i film snimljen po njoj, sa Spenser Trejsijem, koju godinu kasnije. Gledati crno-beli film o okeanu baš i nije neki provod, ali mislim da je i pored toga to bila najvažnija lekcija o čerupanju koju sam ikad naučio…Pučina na koju sam se nešto kasnije, potpuno nenadano, otisnuo u amaterski sklepanoj barki nazvanoj „Razdeljak“, bila je išpartana zlosutnim trouglastim perajima, ali zagledan u modre dubine, i ravnajući se po najsićušnijim mogućim zvezdama, nekako sam potpuno zanemario svo to zlo na površini…
Ajoj?
Vidim da je ovo na dobrom putu da postane totalno zapetljano, a to sam najmanje želeo? Možda još uvek nije kasno za radikalni rez?
Pominju me, naime, ponovo bez pravog razloga u štampi?
Druga, ili treća Božija zapovest, u zavisnosti od strane sveta na koju je okrenuta crkva u vašem selu, govori o tome da ne treba bez razloga pominjati ime Božije?
Da ne bude zabune, imao sam nekih svojih momenata, i mada se u odnosu na sve ove bezbožnike ponekad osećam gotovo božanski, već odavno mi je jasno da ni slučajno nisam Bog…
https://www.youtube.com/watch?v=YaEHJh8wUMQ
Na sreću…
Jer, da jesam, pa makar samo na minut, morao bih da ispodvlačim crvenom olovkom i dobar deo preostalih zapovesti, ali ponajpre onu o krađi, ili, da ne zazvuči baš pregrubo, možda ipak pre onu blažu varijantu, o potezanju za onim što je tuđe…
Za onim što je, u ovom slučaju, moje? Naše, samim tim…
Aleksa se rodio devedesetpete. Stara porodična kuća se rušila tog leta, i Olja je sa njim, i naše dve devojčice preko noći morala da pobegne ispod krova koji je curio na sve strane. U temelje tog Skadra, ugradio sam Uspavanku Za Dečaka. Za Moju Jedinu Ljubav, umesto buketa ruža-puzavica na koje se usput obrušio pradedin oronuli čardak. Za Nju i malog Aleksu. I za Lolu i Bebu. Za tri naša lavčeta…
Ne znam da li u nekom horoskopu postoji Godina Lopova? Ali mogao bih štošta reći o prethodnim decenijama. Sreo sam tipa koji je ne trepnuvši prekrstio Vasu Ladačkog u Sava Lađarski. Pa taj film nazvao „Jesen stiže, dunjo moja“. Sa neočekivanim nastavkom „Konji vrani“. I jednog drugog, koji je pod maskom poštovaoca napravio takozvani „tribute band“, lepio svoje plakate preko mojih, da bi čak jednom na svirku pozvao i Duju, da zameni svog pijanistu koji uzgred zarađuje glumeći Duju? Navikao sam, dakle, da čerupaju Veliku Ribu Talenta. I dok ovo pišem, verovatno Razni Sezonci bez pitanja uredno izvode moje pesme, ali vadi me bar to što publika još uvek bez po muke razlikuje Pravog, od svih tih Kineskih Balaševića…
No, sa Uspavankom je ipak nešto drugo…
Ta pesma je lična. I nemojte mi govoriti da su sve lične? Jedno je ako neko mazne batak sa astala iz „Al se nekad dobro jelo“, ili zaviri u karte „Bože zvanog Pub“, a drugo kad za jednokratnu upotrebu izdžepari stih iz zaljuljane kolevke…
Ta pesma je lična, kao što rekoh, nešto kao mali srebrni češalj koji se ne provlači kroz baš svačiju kosu…
Jedva sam je otpevao na probi u Beču, devedesetdevete, bio je to slom, sad znam, naprosto sam stao kad je trebalo izgovoriti „lavče moje“, i čitav minut nisam mogao ni da se pomerim, ni da izustim reč. Beba je tad bila teško povređena u nesreći, vojska me je na dva dana pustila preko granice, izmislili smo taj „antiratni koncert“ samo da iskamčimo potvrdu, i da vidim porodicu koju nisam video više od mesec dana. Tih dana su srušili i treći most u Novom Sadu, prvo se rušila kuća, pa mostovi, sve se živo rušilo, samo smo mi nekim čudom ostali uspravni…
Pričaće ti jednom svašta. Boljima se teško prašta…
Mladom novosadskom režiseru smo, znači, lako oprostili što je kasnije svoj film nazvao „Uspavanka za dečaka“. Nije, kaže, imao pojma da postoji pesma sa tim imenom? Mlada hrvatska režiserka je imala pojma, čak je čula i za mene, producent je više nego uporno zahtevao da dopustimo da se numera koristi, i mislim da je bolje da ne proveravam da li su do kraja ispoštovali našu molbu i odluku? Bilo bi mi užasno neprijatno kad bih je ipak čuo u filmu…
No, jedno je sigurno: U životu najbolje prolaze oni koji se oslanjaju na vaspitanje. Onog drugog…
I zato ne bih dalje o slučajevima i povodima…
Mediji su tako zatrpani sekundarnim senzacijama i skandalima, da sam već neko vreme primoran da pratim samo granice do kojih ljudi mogu da se uzdignu, a ne i one ispod kojih mogu da se spuste…
Na kraju krajeva, Sud je tu da odluči o nekom autorskom pravu, plagijatu, ili starateljstvu. I, da ne bude zabune, iako sam, po nekim izvorima, u mnogo čemu Zakon, već odavno mi je jasno da ni slučajno nisam Sud…
Na žalost…
Jer, da jesam, pa makar samo na minut, odavno bih presudio da moram pogasiti sve lažne naloge otvorene na moje ime. Ovako, čudnom podudarnošću, tek sam pre nekoliko dana stavio potpis na ugovor po kom će uskoro postojati samo „Oficijelni Balašević“, tako da više ništa neće moći da se „okači“ bez dozvole moje porodice, isto kao što niko neće moći ni da se okači o nas…
A što se tiče starca sa početka priče, svaka njemu čast…
Ali ovaj Stari Ribar dovuče veliku ribu kadgod isplovi…
I sad je već zaslužio da ga i ajkule i sitne čerupaljke malo ostave na miru – upitao je kantautor.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com