Nemaš ama baš nikakvu ideju kako si dospeo u ovaj zaboravljeni grad. Možda si ušao u voz, prespavao svoju stanicu i završio u ovoj rupi. Moguće je da dolaziš s jednog kraja pakla – i dalje nemaš ideju.
Barem još uvek imaš novčanik. Kad pogledaš kako izgledaju stanovnici, oni koji su još u vertikali, i to je čudo. Vrela je noć na ulici koja izgleda kao da nikad nije videla sunčeve svetlosti. Pošto nemaš šta drugo da radiš, šetaš. Nagaziš na nekog vinopiju koji se onesvestio u sopstvenoj povraćki. Novine lete na vetru i zaustavljaju se na tvojoj nozi. U pitanju je žuta štampa, pravo smeće. Osušena krv na stranicama.
Blatnjava ulica je simfonija opušaka. Sledećoj skitnici na koju nailaziš nož je zabijen na mestu na kojem je ranije bilo oko. Možda si umro i otišao pravo u pakao. Da, moguće je da je tako.
Rika motora razbija noć u paramparčad. Okrećeš se i ugledaš uglancan, kao da je tek iz salona izašao, kadilak eldorado iz 1953. kako prolazi pored tebe odskačući dobrih pola metra od zemlje. Autentičan je. Izvanredan. Nestaje s vidika.
Nešto dalje čuje se lomljava stakla, a staromodni alarm se oglašava. Neki manijak se smeje. Ne želiš da znaš. Nastavljaš da hodaš.
Stižeš do ugla i vidiš ih. Kurve. Puno kurvi, u kamionetima i sličnim vozilima. Ove kurve nisu tužne, iznurene, drogirane žene koje očekuješ. One su ponosna bića. Svaka od njih je samouverena i prelepa kao boginja. Sređene do perfekcije. Vatrene. Posledice osmeha jedne od njih osećaš u džepu. Zadivljujuće su. Kao da nisu s ovog sveta.
Hodaš. Hodaš i možda i sam zapališ cigaretu. Retro. Bez filtera. Teška za grlo. Zakašlješ se i bacaš opušak da se pridruži svojim sestrama i braći u blatu. Polako stižeš. Na pravom si putu.
Hodaš. Ne ideš nikud određeno. Nije ni bitno. Prijalo bi ti pivo. Primetiš poluugašenu neonsku reklamu za nešto što izgleda kao najneugledniji bar na svetu. Dolaziš do vrata na kojima je izbacivač s čudesnim očnim jabučicama. Kaže ti da smrdiš, ali te ipak pušta da uđeš. Nema plaćanja na ulazu.
Ušao si. Zadah znoja. Dim. Urin. Povraćka. Najgora rupa. U jednom separeu sedi tip umazan krvlju, u drugom je šupadžija koji moli ženu da mu oprosti, šta god to bilo. Neki tip sa sasvim običnom facom u trećem. Ovo mesto je očajno.
Odgegaš se do šanka i naručiš teksaško pivo. Tada ugledaš prizor na pozornici. Srce ti tone. Bar ima moćnu binu. Za igranje. Egzotični ples. Srce i dalje tone. Ove je užasno. Neka mišićava, teška, kučka nad kučkama hladnog srca pokazuje sve što ima gomili beznadežnih gubitnika.
Utišavaju muziku. Polako. Tužno. Čuje se kantri. Dobar kantri. Gomila se stišava u trenutku kada anđeo leluja preko pozornice. Ona je anđeo – kaubojka, polako maše lasom, kreće se kao san. Oči su joj tužne, osmeh sladak. Figura kao oživljena fantazija. U tom trenutku zakleo bi se da ne postoji ništa ružno na Zemlji.
Dobro došao u Grad greha.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com