Milena Dravić je rođena u Beogradu 5. oktobra 1940. godine. Na film je došla slučajno – plavokosu, pegavu srednjoškolku s konjskim repom zapazio je na naslovnoj strani neke ilustrovane revije reditelj F. Čap i dao joj ulogu u svom filmu „Vrata ostaju otvorena“ (1959).
Nametnula se svojim šarmom i spontanošću, pa ubrzo snima „Diližansu snova“ (S. Jovanović, 1960), „Zajednički stan“ (M. Vajda, 1960), „Bolje je umeti“ (V. Nanović, 1961), „Uzavreli grad“ (V. Bulajić, 1961) i „Leto je krivo za sve“ (P. Đorđević, 1961). Motivisana uspehom koji je dotad postigla, upisuje Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju.
Kada je za svoju šestu ulogu – seoske devojke koja kao prekobrojna kreće za momkom na radnu akciju u filmu „Prekobrojna“ (B. Bauer, 1962) – osvojila Zlatnu arenu na festivalu u Puli, postalo je jasno da je jugoslovenska kinematografija dobila izuzetnu glumačku osobenost. Otada je, sarađujući s više od 30 reditelja svih generacija, neprekidno igrala uglavnom glavne uloge u više od 50 filmova najrazličitijih žanrova, postavši jednan od glumačkih postulata srpske kinematografije, iako je često igrala i u drugim sredinama.
Svoju drugu Zlatnu arenu dobila je za ulogu krojačice koja se prudržuje partizanskom biciklističkom bataljonu u „Biciklistima“ (P. Đorđević, 1970). Dobitnica je i pet Srebrnih arena: 1964. godine za komičnu ulogu u „Litu vilovitom“ O. Gluščevića, 1966. za suptilnu ulogu supruge u „Rondu“ Z. Berkovića, za ulogu u ratnom filmu „Do pobede i dalje“ Ž. Mitrovića, 1967. za komičnu ulogu u „Nemirnima“ K. Rakonjca i za tragičnu ulogu u „Jutru“ P. Đorđevića, 1969. godine za komičnu ulogu prvakinje u filmu „Cross Country“ P. Đorđevića, za dramsku ulogu prodavačice novina koju siluje grupa dokonih mladića u „Horoskopu“ B. Draškovića i napokon 1974. za ulogu žene iz polusveta u „Depsu“ A. Vrdoljaka.
Za upečatljivu ulogu usamljene žene u palanačkoj sredini u „Posebnom tretmanu“ (G. Paskaljević, 1980) nagrađena je nagradom za epizodu na festvalu u Kanu. Od brojnih drugih filmskih nagrada i priznanja ističe se titula „prve dame jugoslovenskog filma“, koja joj je dodeljena na Filmskim susretima u Nišu 1970. godine.
Prvi deo njene karijere obeležen je kontinuiranom saradnjom s P. Đorđevićem, a kasnije se, težeći da iskoči iz okvira stereotipa, približava avangardnim rediteljima okupljenim oko Bioskopskog kluba „Beograd“ i ostvaruje zapažene uloge u delima D. Makavejeva „Čovek nije tica“ (1965) – kao mlada frizerka u središtu ljubavnog trougla, i „W.R. – misterije organizma“ (1971) – kao razbarušena revolucionarka koja propagira seksualnu revoluciju, te u „Klaksonu“ (K. Rakonjac, 1965) i „Zasedi“ (Ž. Pavlović, 1969).
Iako je u nizu filmova uspešno igrala dramske uloge, njene najizrazitije predispozicije su, prema vlastitom uverenju, „karakterne uloge s elementima komedije“; to je došlo do punog izražaja u verovatno najboljoj seriji zabavnih televizijskih emisija u Jugoslaviji – „Obraz uz obraz“ Televizije Beograd. Uspešno je igrala i u velikom broju televizijskih serija i drama, kao što su „Gospođa ministarka“, „Metla bez drške“, „Priče iz Nepričave“, „Soba 405“, „Policajac sa Petlovog brda“, a oprobala se i u pozorištu, i to uglavnom i neformalnim, alternativnim grupama.
Pomenućemo samo nekoliko filmova koje je gospođa Dravić snimila u poslednjih dvadesetak godina: „Sjaj u očima“, „Ledina“, „Zona Zamfirova“, „Boomerang“, „Normalni ljudi“, „Nebeska udica“, „Bure baruta“, „Tri letnja dana“, „Treća sreća“, „Sekula se opet ženi“, „Nije lako sa muškarcima“, „Šećerna vodica“, „Moj tata na određeno vreme“, „Laf u srcu“. Malo je poznato da je Bred Pit (Brad Pitt) jedan od svojih prvih filmova snimio upravo s gospođom Dravić, koja mu je igrala majku u filmu „Tamna strana sunca“ („The Dark Side of the Sun“).
Bila je fotomodel modnog kreatora A. Joksimovića. Dobitnica je Oktobarske nagrade grada Beograda 1970. godine. U avgustu 1994. dobila je nagradu za životno delo „Pavle Vuisić“ za uloge i doprinos kompletnoj jugoslovenskoj kinematografiji.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com