Dok se režiser i scenarista Alehandro Amenabar posvetio stvarnom životu i iskustvima glavnog lika – Ramuna Sampedra, njegov prijatelj i koscenarista filma „Život je more“ – Mateo Gil, bio je zadužen za fikciju. „Jedan je morao da ostane sklonjen od Ramunove priče kako bi mogao da ostane nepristrasan i da donosi odluke, pogotovo o stvarnim osobama i načinu na koji će biti prikazane u filmu“, izjavio je Gil. „Sviđa mi se ideja kojom je priča skrajnuta od stvarnosti, ali predstavlja sliku koju bi Ramun želeo da prikaže. On je bio pravi glumac i vrlo kompleksna osoba.“
Međutim, s gledišta produkcije, kombinacija fikcije i stvarnosti imala je svojih komplikacija. „Kad se likovi zasnivaju na stvarnim osobama, potrebna vam je njihova autorizacija“, objašnjava Fernando Bovaira. „Smatram da smo sve likove prikazali dovoljno delikatno i da se niko neće naći uvređen.“
„Da je Mateo sam pisao scenario za ovaj film, dobili bismo vrlo fragmentiranu priču, s mnogo vremenskih skokova“, kazao je Amenabar. „Za njega postoji Ramun pre nesreće, njegova putovanja i žene, i ono što je proživeo posle nesreće, dok je mene više zanimao upravo Ramun nakon nesreće, osoba koja sve doživljava filozofski. Ipak, ničega se nismo odrekli, jer je Ramunova sadašnjost ispunjena njegovom prošlošću.“
Ono čega su se scenaristi odrekli bio je detaljniji prikaz hronologije Ramunove pravne borbe. „Dok smo istraživali slučaj, Matea je veoma iritirao način na koji su Ramuna tretirali u sudnici“, priseća se Amenabar. „Međutim, učinilo mi se prilično očiglednim da će ta tema jednog dana biti pravno određena i normalizovana, te da se na to ne treba previše usredsrediti, jer bi u tom slučaju film bio suvišan i prilično kratak. Učinilo mi se da je važno prikazati putovanje nekog ko se dugi niz godina bavio isključivo razmišljanjem o tome šta je život i šta je to smrt.“
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com