Obim bogatstva britanske kraljice Elizabete nikada nije obelodanjen, ali se procenjuje da iznosi stotine miliona funti. Vladini dokumenti pronađeni u Nacionalnom arhivu Ujedinjenog Kraljevstva otkrivaju da je advokat kraljice Elizabete vršio pritisak na političare da promene zakon kako njeni udeli u kompanijama ne bi bili obelodanjeni, navodi Gardijan.
Nakon navodne intervencije Bakingemske palate, konzervativni ministri u vladi Teda Hita u zakon su uvrstili klauzulu koja je dala mogućnost da firme u vlasništvu „šefova država“ budu izuzete od novog zakona o korporativnoj transparentnosti, navodi se u tekstu britanskog lista.
Izveštaji pokazuju da su se advokati koje je ovlastila kraljica pozvali na sporazum o kraljičinom pristanku. Prema ovom sistemu, monarh se pre odobrenja parlamenta obaveštava da li bi zakon mogao da utiče na kraljevski prerogativ ili na privatne interese.
Prema arhiviranim beleškama, u novembru 1973. kraljica je bila zabrinuta da će predlog zakona o uvođenju transparentnosti u korporativne udele izložiti njene finansije javnoj kritici.
Kraljičin privatni advokat Metju Farer navodno je razgovarao sa zaposlenima u tadašnjem Odeljenju za trgovinu i industriju u vezi sa predloženim novim merama u zakonu. Farer je navodno tvrdio da je kraljica zabrinuta zbog mogućnosti da se otkriju njene privatne investicije.
Državni službenik po imenu CM Druker rekao je da je razgovarao sa gospodinom Farerom, koji mu je preneo zabrinutost svog klijenta „zbog rizika da sve bude otkriveno direktorima kompanije kao akcionarima i široj javnosti“.
Vlada Velike Britanije je naknadno predložila uključivanje dodatne klauzule u zakon koja će omogućiti vladi da određenim firmama da izuzeće od inače obaveznog otkrivanja akcionara. Nakon opštih izbora iste godine kada je na vlast došla Laburistička stranka, vlada Harolda Vilsona zadržala je predlog zakona i on je usvojen 1976. godine.
Kraljičin portparol je za Gardijan izjavo da je „kraljičin pristanak parlamentarni proces“.
„Njena uloga je formalna. Monarh uvek daje saglasnost na zahtev vlade“, dodao je.
„Parlament odlučuje da li je potreban kraljičin pristanak kada je reč o stvarima koje bi uticale na interese kraljevstva, uključujući ličnu imovinu i lične interese monarha. Ako je potrebna saglasnost, nacrt zakona se, prema konvenciji, daje suverenu da ga odobri samo po savetu ministara“, objašnjava.
Uprkos upotrebi sistema saglasnosti kraljice, koji je obično zabeležen u parlamentarnom zapisniku rasprave „Hansardu“ pre trećeg čitanja zakona, ne može se naći takvo obaveštenje o saglasnosti za zakon iz 1976. godine.
Izuzeće je dato gotovo odmah nakon odobrenja zakona kompaniji koja se zove Bank of Ingland Nominis Limited, pod kontrolom najviših zvaničnika Banke Engleske, a koja je prethodno navedena kao potencijalni alat pomoću kog je kraljica „čuvala“ svoje akcije.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com