Glumačka ekipa posetila je istorijski autentične farme u Pensilvaniji i bavila se svim mogućim seoskim poslovima – od dranja svinja, preko pravljenja sveća i kovanja do sečenja drva i šišanja ovaca. Sigorni Viver nazvala je oranje „surfovanjem po zemlji“, u čemu je veoma uživala. Tokom ovog uživljavanja u vreme i mesto radnje filma, glumci su bili smešteni u kolibe i šatore u udaljenom i rustičnom kraju. Nijedan detalj nije previđen; čak je i hrana spremana i služena na „porodični način“. Kuvar bi svake večeri izvukao dva imena iz šešira i to dvoje bi mu pomagali da spremi obrok za sve. Svi su uzeli učešće i delili zadatke i obaveze.
Fizički zadaci nisu bili jedino što su glumci morali da usavrše pripremajući se za snimanje. Šajamalan je smatrao da je važno da glumci shvate kako je to živeti u zbijenoj i izolovanoj zajednici. On kaže: „Bez obzira na to koliko mislimo da smo nezavisni, ljudima su potrebni drugi ljudi i osećaj da pripadaju zajednici. Mi žudimo da budemo deo nečeg većeg od nas samih.“
Glumci su imali predavanja o životu u takvoj zajednici, a doveden je čak i psiholog da im priča o posttraumatskom stresu, do koga dolazi posle činova nasilja. Jedan stručnjak za „utopistička društva“ sa Univerziteta Prinston takođe je podelio svoje znanje sa glumcima.
Producent Sem Merser kaže: „Tokom pripremnog perioda glumci su počeli organski da preuzimaju osobine svojih likova. Žoakin Feniks postao je usamljenik kao njegov lik Lusijus. Adrijen je postao slobodniji i mahnitiji – kao Noa. Vilijam, koji igra gradskog lidera Edvarda Vokera, davao je savete i predvodio grupu. Tako je, kad su uključene kamere, među glumcima već postojao osećaj zajednice.“
Producent Hoze Rodrigez dodaje: „Ti glumci sa A-liste odjednom su se našli na milost i nemilost okolnosti. Nisu imali hotel sa pet zvezdica u koji bi mogli da pobegnu. Izazovi su išli dotle da su morali sami da prave vatru ako žele da se ugreju. Najt je sve vreme bio sa glumcima, probajući i razgovarajući o likovima.“
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com