Svetska premijera filma „Osobođenje Skoplja“, u režiji oca i sina, Radeta i Danila Šerbedžije, odigraće se večeras u Vespazijanovom amfiteatru u Puli, u okviru 63. Pulskog filmskog festivala.
„Oslobođenje Skoplja“ je velika i senzacionalna drama Dušana Jovanovića, po kojoj je napravljeno nekoliko pozorišnih predstava u Beogradu, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu, Ljubljani, a koju je videla i publika po svetu, kada ju je radio Ljubiša Ristić, a Rade Šerbežija igrao u njoj.
Šerbedžija je dugo želeo da to dramsko delo pretvori u film, ali svi pokušaji da se napiše scenario po njegovoj viziji, čak i sa čuvenim Živojinom Žikom Pavlovićem, nisu uspeli.
„Predstava je bila jedno, ali to je ono što čovek nosi sa sobom, svoje iskustvo, baveći se umetnošću. Ponekad ljudi zažele da rade ponovo nešto što su radili, da daju neku drugu viziju. Ja nisam imao razlog da ponovo radim tu ulogu koju sam radio u predstavi, koja je bila fantastična, sa tim divnim ljudima koji su učetvovali u njoj. Ja sam bio vođen tom pričom ‘Oslobođenje Skoplja’ i tekstom Dušana Jovanovića, i razmišljano sam da li može da se napravi dobar film od toga. Pokušavao sam sa Žikom Pavlovićem da radim, on da rezira, ja da igram ulogu koju sam igrao u teatru, ali projekt je propao zbog novaca. Pavlović nije završio do kraja rad na scenariju, pa sam ja napravio svoju verziju, svoj san o ‘Oslobođenju Skoplja’. Onda sam radio ponovo sa Dušanom i tako je došlo do tog filma. Bio sam uveren da ta priča sama po sebi može napraviti dobar film,“ objašnjava Šerbedžija.
Film prikazuje jedanaestogodišnjeg dečaka Zorana, koji svedoči o ratnim užasima u okupiranom Skoplju tokom Drugog svetskog rata, dok se njegov otac bori s partizanima protiv okupatora, a njegova majka započinje vezu sa nemačkim oficirom.
„Ta ljubav koja je opisana u ‘Oslobodnjenu Skoplja’ Dušana Jovanovića vrlo je zagonetna. Ja namerno u filmu nisam želeo da razvijam pravu ljubavnu, melodramsku priču, jer ne mora se sve objašnjavati definitivno i do kraja, i čini mi se da je tako interešantnije. Njeno pristajanje na ljubavnu vezu sa tim čovekom, i ne mora biti ljubav s njene strane, nego ostrvo nečega u životu koje se desi u tom užasu u kojem živiš, u tom vremenu od 3-4 godine jedne mlade žene, bez muža, a u prisustvu čoveka koji je sam po sebi okupator, a opet se ne ponaša kao okupator. Ali opet, to nije neka strastvena ljubavna veza, nego jednostavno možda trenutak slabosti s njene strane. Život je to. I na kraju krajeva, bez obzira na to osećanje krivice i svega tog što nosi i što se dogodilo kao posledice za život. Samim tim, meni je to zanimljivo je život, jer se takve stvari događaju u životu,“ nadahnuto analizira lik koji tumači njegova kćerka Lucija.
Šerbedžija kaže da ovaj film donosi novinu na nasem podneblju kada je u pitanju prikazivanje Nemaca u ovdašnjoj kinematografiji.
„Taj oficir u predstavi, a naročito u mom filmu, prikazan je kao drugačiji Nemac od svh ratnih filmova koje smo gledali. Mi smo zakasnili sa filmom, ali je Dušan Jovanović bio revolucionaran u tome – pre filma ‘Pijanista’ u kojem Tomas Krišner igra Nemca koji nije okupator na prvu loptu. Uvek mi je išao na živce taj stereotip da su Nemci svi zli i užasni. Kod nas je to prvi Nemac u umetnost koji je prikazan kao normalan čovek i tako da je moguhe da se nešto lepo desi između njega i te mlade žene. Nisam iz toga hteo da razvijam melodramu, jer bi film morao biti sasvim drugačiji,“ izjavio je Šerbedžija u intervjuu za Tanjug.
Lik dečaka Zorana tumači mali David Todosovski, kojem je to prvo pojavljivanje na filmu, i koji se nada da je ispunio očekivanja koja je rediteljski tandem Šerbedžija imao od njega.
Šerbedžija kaže da se u filmu nije bavio time kako će rat uticati na mladu osobu, jer je na gledaocima da razmišljaju šta će taj čovek u sebi propatiti ili šta će zapamtiti od tih grozota rata koje je video oko sebe.
„Dušan Jovanović nije loše ispao. Pošto je od tog Zorana. To se sve njemu dogodilo, to je njegova intimna priča. Postao je jedan briljantan pisac,“ otkriva Rade.
Međutim, on je potvrdio da je taj dečji doživljaju rata, nažalost, i dalje aktuelnost.
„Mi smo svedoci tih bezumnih ratova, i opet neki mladi ljudi, deca u Siriji, Avgnistanu i svuda gde su ratovi, pa i u našoj zemlji gde su prohujali. . . to je isto bila jedna od stvari koja mi je bila povod da napišem taj scenario.“
„Oslobođenje Skoplja“ se javnosti prvi put prikazuje na filmskom festivalu u Puli, baš kao što je nekada maltene bio preporučena odskočna daska za uspeh kod publike, pa su domaći filmovi često bili premijerno i predstavljani na tom festivalu, što nije slučaj poslednjih godina.
„Ja sam siguran da će ovaj film imati uspeha kod publike, ne samo kod naše, nego i u svetu, zato što je realan, zato što je umetnički dovoljan, nije melodramatičan, emotivan je i siguran sam da će ih pogoditi. To je ono što ljudi vole. Naravno, ljudi vole razno razne stvari. Ovaj naš film, bez obzira što je dobro napravljen, vrlo teško će otvarati vrata nekih velikih filmskih festivala, jer to nije festivalski film,“ priča Šerbdžija, dođući da bi voleo da vidi više umetničkih filmova.
Slavni glumac, koji igra i u svetskim blokbasterima, iako je tri puta osvojio Zlatnu arenu, danas se sa setom seća Pule.
„Kad dođem u Pulu, obično ne idem na festival, jer ne mogu da se ne sećam, a ako se sećam onda moram ići sam ulicama, pa se družiti sa onim prošlim ljudima, mnogi od njih koji su umrli, mnogi od njih koji žive danas a ne bave se filmom. Nije to nostalgija za vremenom kao vremenom, ni sistemom kao sistemom, već nostalgija za neviđenom energijom koja je ovde postojala, nekom neverovatnom umetnošću,“ rekao je Rade Šerbedžija, zasuzivši.
Govoreći o sjaju Pule u doba Jugoslavije, Šerbedžija se prisetio kolega i prijatelja koji su otišli u legendu, poput Dragana Nikolića i Velimira Bate Živojinovića.
„To vam je sudbina naša. Srećom imamo filmove, pa su sve te velike ličnosti zabeležene i ostaće zauvek s nama, ti filmovi će se uvek ponavljati i vraćati. Ali moramo biti svesni da bez obzira na to kakav je ovaj svet u kojem živimo i koji nas ponekad nervira, dolaze neki novi ljudi, divna lica, divni mladi umetnici, tako da ja s velikm optimizmom gledam na to. Mi samo treba da popravimo uslove života koje smo razorili ovim ludim ratom na ovim prostorima. i da opet ovaj narod, svaki za sebe, nije bitno, živi dostojanstven život – to je najvažnijeo. A umetnost? Ne bojim se ja za umetnost ovih prostora, biće velikih filmova, predstava,“ veruje Šerbedžija.
Kao glumac koji je igrao u filmovima, televizijskim serijama, pozorištu, kao pesnik i muzičar, Šerbedžija je ostvario mnogo, a na pitanje da li je iskazao sve što je želeo, odgovara da se uvek prepuštao.
„Nikad nisam ni želeo nesto previše da kažem, niti sam razmišljao šta treba da kažem. Kad sam se počeo baviti prvim filmom, skočio sam na glavu u more i plivao, i ne ramišljam kud idem, kud to plivam, kud me nosi voda, jednostavno sam unutra. A ražmišljajući ponekad o toj svojoj priči umetničkoj, ono što znam zasigurno da je bilo važno, i što bih savetovao mladim ljudima, jeste da je možda dobro ne želeti previše, ne pritiskati previše, i ne traziti od sudbine pravdu, tako će te sreća češće posećivati,“ savet je velikog glumca.
(ekskluizivno za Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com