Džodi Foster je imala samo 13 kada je pre 40 godina – 1976. zakoračila prvi put na kanski crveni tepih kao najmlađa zvezda u filmu „Taksista“ Martina Skorsezea i partnerka Robertu de Niru i Harviju Kajtelu.
Prizivajući sećanja na te trenutke, nedavno, prilikom ponovnog boravka na Kanskom festivalu povodom svetske premijere filma „Igra novca/Money Monster“, ova 53-godišnja američka glumica i rediteljka, dvostruka dobitnica Oskara („Kad jaganjci utihnu“ i „Optužena“) izjavila je:
„Bilo je malo neprijatno, imala sam puno bubuljica na licu i smešnu, lošu boju kose, jer su me zbog snimanja filma „Bagzi Maloun“ ofarbali u platinastu plavušu, imala sam pogrešnu odeću i bila posramljena što su se na plaži žene sunčale u toplesu“.
Njen četvrti dolazak u Kan, drugi u funkciji reditelja (prvi je bio onaj 2011. sa filmom „Dabar“), omogućio joj je, kaže, da obnovi svoj „malo zarđali francuski“, ali i da porazmisli o tome šta bi nekadašnja trinaestogodišnja Džodi pomislila o odrasloj Džodi rediteljki.
– Verovatno bih bila šokirana što sam u istoj struci već četrdeset godina, neverovatno! Kao veoma mlada želela sam da budem rediteljka, ali nisam znala da ću to ikada moći da postignem, jer su žene reditelji tada bile veoma retke. Jedino sam znala za evropske rediteljke Margaretu fon Trota i Linu Vertmiler. Međutim, vidite, uspela sam, rekla je Džodi Foster.
I jeste uspela, film „Igra novca/Money Monster“ je već četvrti dugometražni igrani film koji je režirala. Kao rediteljka je debitovala još 1991. sa filmom „Mali čovek Tejt“, da bi potom usledili i filmovi „Kući za praznike“ (1995) i „Dabar“ (2011), ali i rediteljske epizode u televizijskim serijama „Kuća od karata“ i „Narandžasta je nova crna“.
Lično, smatram režiju filma „Igra novca/Money Monster“ (u produkciji „Soni pikčersa“) njenom najboljom režijom i spremna sam da razmišljanja podelim sa vama, jer je ovaj film od danas na redovnom repertoaru bioskopa u Srbiji. Ovaj put je Fosterova u Kan dovela i svoje glavne filmske junake – Džordža Klunija (u pratnji zanosne supruge Amal) i Džuliju Roberts i tako zasenila sve druge zvanične i nezvanične događaje u nekoliko festivalskih dana.
U ovom brzom, dinamičnom i uzbudljivom „mejnstrim“ holivudskom filmu, Kluni i Robertsova tumače likove voditelja raskošnog i krajnje estradizovanog televizijskog šoua o finansijama i berzi i njegovu producentkinju koji će se naći u ekstremnoj situaciji kada bankrotirani investitor silom okupira studio u živom televizijskom prenosu. Džodi Foster je u Kanu izjavila, a „Politika“ tada prenela: „ Nikada nisam radila ovakav film – žanrovski, sa velikim novcem, velikim zvezdama i sa hiljadu statista na ulici ispred njujorške berze. Ne znam da li će neki od predsedničkih kandidata ovaj film koristiti kao inspiraciju za svoje debate. Svet finansija i svet tehnologija je na usnama svakog od njih, i desničara i levičara i umerenih i centra. Tema filma je danas veoma aktuelna, jasno je da naš finansijski sistem zahteva reformu…”.
Iako se ovom filmu Fosterove mogu pripisati pomalo naivne predstave sveta finansijskog biznisa i funkcije medija (istina je novinarima uvek na prvom mestu), ne može se osporiti njena rediteljska vizija, pa ni želja da kaže nešto na temu jednog od gorućih problema savremenog sveta.
– Najteži deo rediteljskog posla bio je onaj da se dobije zeleno svetlo za početak, sve drugo je išlo lakše. A sada sledi ona nervoza zbog pritiska zvanog uspeh filma na bioskopskim blagajnama. Kao reditelj napravila sam film u koji sam verovala i mislim da sam sa svojim glumcima stvorila nešto što ima punu viziju i to je jedino što sam mogla. Ništa drugo nije u mojim rukama, kaže Fosterova.
Na pitanje da li zbog režije sve više zapostavlja glumu, odgovorila je „Nikada nisam prestala da delujem i kao glumica i mislim da će tako biti do kraja života. Međutim, sada sam definitivno više fokusirana na režiju, jer za mene nema više uloga koje su mi nudili kada sam imala, 20, 30 godina“.
Da li je i to razlog što je u Kanu učestvovala i u debati „Žene u pokretu“ tokom koje je bilo reči i o švedskom predlogu da se do 2020. godine postigne kvota 50–50 u izjednačavanju muškaraca i žena u filmskom stvaralaštvu? „Nije“, odgovorila je ona, „ne podržavam sistem kvota i brinu me kvote u odnosu na umetnost“. Filmske stvaraoce i žene u filmu, smatra ona, više treba da brine nastavak tendencija snimanja visokobudžetskih akcionih blokbastera sa superherojima i specijalnim efektima.
„Filmovi u kojima su tradicionalno igrale žene, kao što su romantične komedije i srednjebudžetske drame, migrirali su na televiziju. Zbog enormnih troškova superherojskih filmova šefovi studija se suzdržavaju da daju šansu novim rediteljskim glasovima. I to je ono što brine“, kaže Fosterova. Dodala je i sledeće: „Mene je podigla samohrana majka, živim u svetu u kojem nije bilo niti ima mnogo žena reditelja. Zato sam odlučila da ću biti jedna od njih“…
(Dubravka Lakić, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com