Kada je ove godine počela škola za 15-godišnjeg Mikalaja u Belorusiji, otkrio je da ga nastavnici i uprava škole više ne zovu tim imenom. Umesto toga, nazivali su ga Nikolajem, što je ruski ekvivalent.
Štaviše, nastava u njegovoj školi, jednoj od najboljih u zemlji, sada se izvodi na ruskom, a ne na beloruskom, kojim govori veći deo svog života.
„Očigledno je da se naša deca namerno lišavaju maternjeg jezika, istorije i beloruskog identiteta, ali roditeljima je oštro savetovano da ne postavljaju pitanja o rusifikaciji“, rekao je Mikalajev otac Anatolij koji je govorio za Asošijeted pres uz strah od odmazde..
„Obavešteni smo o sinhronizaciji nastavnog plana i programa sa Rusijom ove godine i prikazan nam je propagandni film o tome kako ukrajinske specijalne službe navodno regrutuju naše tinejdžere i teraju ih da izvrše sabotažu u Belorusiji“, rekao je on.
Poslednjih godina na desetine nastavnika su otpuštene, a odeljci na beloruskom jeziku na veb stranici nestajuU Belorusiji maternji jezik nestaje jer ruski dobija prednost, pošto se službeni poslovi vode na ruskom koji dominira većinom medija, a državni službenici često ne koriste beloruski jezik.
To nije prvi put. Rusija pod carevima i u doba Sovjetskog Saveza nametala Belorusiji svoj jezik, simbole i kulturne institucije.
Raspadom SSSR-a 1991. godine, Belorusija je počela da stvara svoj identitet, a beloruski je nakratko postao službeni jezik.
Ali sve se to promenilo 1994. godine, pošto je Aleksandar Lukašenko došao na vlast. Taj autoritarni lider je učinio ruski zvaničnim jezikom i ukinuo nacionalističke simbole. Te 1994. godine, oko 40 odsto škola je predavalo na beloruskom jeziku, a sada ih je manje od devet odsto.
Sada, kada Lukašenko kontroliše zemlju više od tri decenije, dozvolio je Rusiji da dominira svim aspektima života u Belorusiji. Beloruski koji kao i ruski koristi ćirilicu, više se gotovo ne čuje na ulicama Minska i drugih velikih gradova.
Belorusija zavisi od ruskih kredita i jeftine energije i stvorila je politički i vojni savez sa Moskvom, dozvoljavajući predsedniku Vladimiru Putinu da rasporedi trupe i rakete na njenom tlu.
Lukašenko ismeva svoj maternji jezik, govoreći da se „ništa veliko ne može izraziti na beloruskom. Na svetu postoje samo dva velika jezika: ruski i engleski“.
Obraćajući se novinarima ruskih državnih medija, Lukašenko je jednom ispričao kako mu je Putin jednom zahvalio što je učinio da ruski bude dominantan jezik u Belorusiji.
„Rekao sam: ‘Čekaj, na čemu mi zahvaljuješ? … Ruski jezik je moj jezik, mi smo bili deo jedne imperije i učestvujemo u (pomažemo) razvoju tog jezika“, rekao je Lukašenko.
Belorusija je vekovima bila deo Ruskog carstva i postala je jedna od 15 sovjetskih republika posle Boljševičke revolucije 1917. godine. Svakodnevna upotreba beloruskog jezika se smanjila i nastavila samo na zapadu i severu zemlje i u selima.
To je odigralo ključnu ulogu u masovnim protestima pošto su sporni izbori 2020. dali autoritarnom lideru šesti mandat. U oštrom obračunu koji je usledio, pola miliona ljudi pobeglo je iz zemlje.
Kao i Ukrajinci, i Belorusi su imali želju za zbližavanje s Evropom koja je pratila njihovo nacionalističko raspoloženje, rekao je beloruski analitičar Valerij Karbalevič.
„Ali Kremlj je brzo shvatio opasnost i počeo proces puzeće rusifikacije u Belorusiji“, dodao je on.
To je podstaklo proruske organizacije, zajedničke obrazovne programe i kulturne projekte da „niknu kao pečurke posle kiše uz oštru represiju protiv svega beloruskog“, rekao je Karbalevič.
Ličnosti beloruske kulturne su proganjane, a stotine njenih nacionalističkih organizacija su zatvorene.
Cenzura i zabrane utiču ne samo na savremenu belorusku književnost već i na njene klasike. Tužilaštvo je 2023. proglasilo ekstremističkim pesme Vincenta Dunin-Marcinkeviča iz 19. veka, koji se suprotstavljao Ruskom carstvu.
Četiri grada u Belorusiji su sada domaćini „Ruske kuće“ da bi promovisale svoju kulturu i uticaj, nudeći seminare, filmske klubove, izložbe i takmičenja.
„Cilj je da se podmetnu ruski narativi kako bi što veći broj Belorusa smatrao ruski svojim“, rekao je analitičar Aleksandar Fridman. „Kremlj ne štedi i deluje u velikim razmerama što bi moglo biti posebno delotvorno i opasno u situaciji dok je Belorusija u informacionoj izolaciji, a u zemlji gotovo da više nema ko da se odupre ruskom svetu“.
„Razumem da je naša Belorusija okupirana… A ko je predsednik? Nije Lukašenko. Predsednik je Putin“, rekla je Svetlana Aleksijevič koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost 2015. i živi u Nemačkoj u egzilu. „Zemlja je ponižena i Belorusima će biti veoma teško da se oporave od ovoga“, rekla je ona.
Zagovornik ljudskih prava Aleš Bjajatski, osuđen 2023. godine, zahtevao je da mu se suđenje vodi na beloruskom jeziku. Sud je to odbio i osudio ga na 10 godina zatvora.
Čak i govoriti beloruskim jezikom se smatra demonstracijom protivljenja Lukašenku.
„Beloruski jezik se sve više doživljava kao znak političke nelojalnosti i napušta se u korist ruskog jezika u javnoj upravi, obrazovanju, kulturi i medijima, po nalogu ili iz straha od diskriminacije“, rekla je Anais Marin, specijalna izvestiteljka UN za ljudska prava u Belorusiji.
Skoro cela trupa Pozorišta Janka Kupala, najstarijeg u zemlji, pobegla je iz Belorusije usred političkih obračuna. Njegov bivši direktor Pavel Latuška, sada opozicionar u inostranstvu, rekao je da nova uprava nije mogla da angažuje dovoljno novih glumaca i da je morala da pozove Ruse, „ali se ispostavilo da niko ne zna beloruski jezik“.
„Putin je još 2021. objavio članak u kojem je poricao postojanje nezavisne Ukrajine, a već tada smo savršeno dobro razumeli da on teži sličnim ciljevima u Belorusiji“, rekao je Latuška.
„Glavno jelo je trebalo da bude Ukrajina“, dodao je, uz rusifikovanu Belorusiju „kao desert“.
(Beta)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com