Ako se uzme u obzir da je čitava franšiza započeta pre 16 godina, kada je postavila temelje daljem razvoju survival horor žanra, od poslednjeg nastavka očekivali smo, ako ne bolji, a ono barem isti kvalitet. Ekipa Atarija je tokom razvoja konstantno podizala tenziju, govoreći da se igrom vraćaju korenima i da je ovo najbolji Alone in the Dark do sada, a koliko su bili uvereni u svoje reči govori i izbacivanje bilo kakvog broja ili podnaslova iz naziva igre.
I stvarno, buđenje u liku Edvarda Karnbija (Edwarda Carnby) i skorašnje uvaljivanje u probleme usred Njujorka daje nagoveštaj da se zaista radi o prekretnici u žanru i da ćemo je u budućnosti navoditi kao primer ostalima, ali sve vrlo brzo počinje da kvari prvobitni doživljaj. Da budemo tačniji, prvim uvidom u očajno rešeno kretanje i interfejs igre. Naime, po definiciji bi Alone in the Dark trebalo da se igra kombinacijom miša i tastature, ali to jednostavno ne funkcioniše kako treba. Pored toga što vam za potpunu kontrolu treba masa tastera koje je nemoguće popamtiti, autori su ih potpuno pomešali, što se, doduše, može redefinisati, ali kasnije vremenski limitirane zagonetke je daleko lakše završiti korišćenjem gamepad-a, koji, srećom, igra podržava.
Protivnike je uglavnom moguće uništiti samo vatrom, a kako nemate bacač plamena, potrebno je koristiti okolne predmete i kombinovati ih s drugim da biste na neki način spalili beštije. Primera radi, municija za pištolj, koji je ujedno i jedino klasično oružje, može se preliti nekom zapaljivom tečnošću, krpom i bocom votke, od čega dobijate Molotovljev koktel, i tako redom. Vatra je ujedno i jedini način za rešavanje nekih zagonetki, kao što je spaljivanje vrata ili izazivanje eksplozije koja ih otvara.
Kreativno, nema šta, i kombinacija je zaista mnogo, ali treba spomenuti premali inventar po kojem je petljanje prava katastrofa koja iziskuje preciznost i mnogo strpljenja. Da stvar bude gora, njegovo pozivanje ne pauzira akciju kao u svim normalnim igrama, pa dok vi pravite nešto čime ćete da se obranite od protivnika, isti ti protivnici vam skaču po glavi bez prestanka i, naravno, ginete.
Iako je većina zagonetki prilično logična, neke zahtevaju dosta razmišljanja ili su frustrirajuće, jer i najmanji pogrešan korak znači neuspeh. Tipični primeri su vožnje automobilom u kojima po sistemu pokušaja, promašaja i učitavanja pozicije dosta ranije treba još i da zapamtite put do najsitnijeg detalja. Srećno rešenje je što su autori igru napravili kao televizijsku seriju, pa je u bilo kojem trenutku moguće uskočiti u sledeću epizodu ili bilo koju koja vam se učini zanimljivom. Tada se ukratko odvrti rezime prošlih događaja i počinjete kao da ste igrajući stigli do odabrane tačke.
Pri tome se verovatno mislilo na igrače koji bi odustali na nekim delovima igre zbog težine, pa im se na ovaj način pruža prilika da problematični deo preskoče i odigraju ga posle. S obzirom na mnogobrojne probleme kojima ova igra obiluje i primetnu traljavost u završnoj obradi, iskreno sumnjamo da je ikome tako nešto uopšte palo na pamet. Ukratko, Alone in the Dark zaista ne može da se preporuči nikome, pa čak ni fanovima originala.
Koristan link
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com