Na saborce, srećom, ne morate da mislite, jer ako i popiju RPG u glavu, lagano će se podići na noge i nastaviti s puškaranjem, što uopšte ne znači da su beskorisna gomila piksela. Naprotiv, u stanju su da se veoma efikasno i sami bore, sakrivaju, zaobilaze neprijatelja i štošta drugo, ali da ne bismo u bunkeru palili cigaretu dok oni obavljaju sav posao, važne stavke, kao što je označavanje tenkova za vazdušni napad ili skidanje straže snajperom posle bleska munje, ipak su u vašim rukama. Ono što se posebno sviđa jeste veliki izbor oružja koje nalazite kod poginulih neprijatelja ili na posebnim mestima označenim na mapi i koje dodajete svom arsenalu. Naravno, nemoguće ga je sve nositi odjednom, ali tokom misija često imate priliku da iz skladišta izaberete dva osnovna koja ćete koristiti u daljem probijanju kroz protivničke redove. Kad ih već pominjemo, recimo da AI inteligencija neprijatelja nema ustaljeni algoritam koji koristi, pa je na momente zapanjujuće lukava, dok je u drugim situacijama totalno glupa. Primera radi, neki neprijatelji se neće skloniti s čistine, iako vide da pucate po njima, dok će drugi skakati od zaklona do zaklona i pošteno vas namučiti. Srećom, metak većeg kalibra probija zidove bez problema.
Iako je kampanja dopadljiva (uz nekoliko neizostavnih primedbi), Battlefiled: Bad Company 2 svoje pravo lice pokazuje u multiplayer-u koji je, jednom rečju, odličan, opet uz neke zamerke. Dok u solo igri možete da predvidite kretanje protivnika i moguće zasede, mrežna igra je potpuno nepredvidiva zbog ljudskog faktora, ali autori su i dalje igrali na kartu timske igre, umesto sposobnosti pojedinaca. Naravno, nije loše imati u timu vrhunskog snajperistu, ali on sam neće dobiti bitku ako drugi igrači lutaju mapom kao gorile u magli. Na raspolaganju su vam četiri klase, od kojih svaka ima svoju ulogu i, iako svako ima svoju omiljenu klasu, treba se prilagoditi situaciji. Primera radi, ako se ratuje na delu mape na kojem nema vozila, možda je pametnije izabrati bolničara umesto inžinjerca, kako bi dizali onesvešćene i bacali pakete s prvom pomoći na mesta gde znate da vaši ljudi prolaze. Presudan će biti i pogled na sastav tima, pa prilikom idućeg respawn-a odaberite klasu koja nedostaje ili je ostali igrači uzimaju najmanje, ali opet pripazite na konfiguraciju terena koji vas očekuje. Mape u Rush-u su ogromne i sadrže mnogobrojna vozila, za razliku od Squad Deathmatch-a, koji se odvija na malim mapama uz užasno brzu igru. Naravno, tu je i stari Conquest, osvajanje zastava koje ste upoznali još na Wake Island-u, kao i Squad Rush, umanjena verzija Rush-a. Ali šta god igrali, imajte na umu da samo timskom saradnjom možete doći do pobede.
Lovci na trofeje posebno će uživati u otključavanju velikog broja oružja i gadget-a koje dobijate napredovanjem, kao i činovima koji ne moraju da govore o veštini igrača. U pogledu samog igranja treba primeniti iskustvo iz solo igre koje kaže da siguran zaklon ne postoji. Na svim mapama je moguće srušiti apsolutno sve što vidite oko sebe, što će biti popraćeno adekvatnim grafičkim efektima, ali i promenom taktike. Važno je pomenuti i da su autori uvrstili pojednostavljeni model balistike metaka i granata, zbog čega će snajperisti pre nego što počnu da nižu headshot-ove morati malo da vežbaju u proceni udaljenosti, baš kao i inženjerci i tenkisti, kod kojih je ovaj efekat još izraženiji. Iako bi se o igri dalo još mnogo pisati, verujemo da je i ovo dovoljno da shvatite da je pred vama vrhunska pucačina namenjena mrežnom igranju, dok solidna solo kampanja predstavlja dodatni bonus koji nije zanemarljiv. Znamo da neki očekuju konačni zaključak u stilu da je Battlefiled: Bad Company 2 bolji od Modern Warefare-a (ili obrnuto), ali on će izostati. Jednostavno, obe igre imaju šta da pruže, a koju ćete igrati zavisi isključivo od vaših očekivanja.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com