Bioshock 2 je nova igra studija Irrational Games, u kojoj igrač ima ulogu Velikog Tatice, pa dvadesetak sati juri za Malom Sestricom kroz grad pod morem. Zvuči ludo, možda nekome i pomalo prostački, ali zaplet je temeljno razrađen na izvornom Bioshock-u, pa će novim igračima koji se prvi put sreću s igrom mnogo toga biti nejasno. Grad na dnu mora sagradio je Endru Rajan, industrijalac kojem je dozlogrdilo plaćanje poreza, još u četrdesetim godinama prošlog veka. Nastanio ga je svojim istomišljenicima, briljantnim istraživačima, umetnicima i industrijalcima, pa se grad ubrzano razvijao, a nauka grabila velikim koracima, nesputana moralnim ograničenjima.
Međutim, poruke u kasetofonima (koji su u Rapturu pušteni u prodaju godinama pre nego što su izmišljeni na površini), dijalozi i grafiti na zidovima, sve je to samo vrh ledenog brega prave priče. Cela igra prožeta je motivima iz knjiga Ayn Rand, autorke romana Fountainhead i Atlas Shrugged, od likova do dizajna grada, a osnova zapleta postavljena je kao test objektivističke filozofije: kako bi zaista izgledalo društvo potpuno slobodnog kapitalizma? Da li bi razum bio dovoljan? Međutim, igranje Bioshock-a zbog objektivizma, to je kao kupovina Plejboja zbog tekstova, a ne zbog slika. U igri treba proburaziti telo mutiranog Rapturijanca, prolupaloj stanovnici grada zakucati vruć ekser u glavu…
Masivna podvodna puška, alat za zakivanje, bacač granata i mašinka nalaze se na naizgled skromnom popisu oružja. Međutim, svako oružje se može nadograditi, bilo municijom, bilo prepravkom. Uz obično koplje puška može da ispali i ono eksplozivno, alat može da zagreje ekser pre ispaljivanja i da tako zapali neprijatelja, a one najdosadnije možete i smrznuti ledokinezom. Iz prstiju se može bacati i vatra, upravljati stvarima na daljinu, možete preuzimati kontrolu nad robotima i ljudima.
Zato je Bioshock 2 briljantan kao FPS igra, bolji od prvog, ali i većine ostalih igara iz ovog žanra. Okršaji su uvek dinamični, a radnja koja ih povezuje održava tenziju na visokom nivou. Bitke su uvek drugačije. Ovog puta više pali taktika nego sirova snaga, likovi su živopisni, iako ih je većina mrtva ili tako završava, a priča je ponovo jedna od onih koje se pamte. Iz nekog razloga, 2K Marin je odlučio da igri doda i jedini nedostatak – bespotrebni multiplejer, za koji je kasnije priznao da ga je ugurao u igru na silu. Može se potvrditi da upravo tako i izgleda.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com