Dark Horizon je igra koja je po kvalitetu negde između dobrih i loših arkadnih igara. Reč je o nastavku manje poznate, takođe arkadne, simulacije Tarr Chronicles ruskog razvojnog tima Quazar Studio, u izdanju Paradox interactive-a. U skladu s imenom izdavača, ovde se radi o kontroverznoj tvorevini u svim njenim aspektima.
Priča je smeštena stotinak godina pre one iz originala i čini važniju komponentu nego u prvom delu. Ona ima čak i poneki tračak autentičnosti, što i nije bilo očekivano u ovom izdanju. Nažalost, sirovi potencijal nije lako sprovesti u praksu. Taman kada je izgledalo da je univerzumu odzvonilo, pojavila se poslednja nada u vidu enormne mašine bazirane na "svetlosnom jezgru". Igrač je u ulozi ratnika, pilota svemirske tvrđave Vatar Ama’Dan, čiji pripadnici imaju zadatak da zaštite izgradnju "poslednje nade" za očuvanje svemira kakvog znamo.
Od početka je jasno da priča ne služi samo kao ciljni okvir, već želi da stvori specifičnu mračnu atmosferu umirućeg svemira. U igri postoji i baza s najvažnijim pojmovima, kao i zapisi i dnevnici. Ipak, cela ta priča, zasnovana na svojevrsnoj svemirskoj metafizici paradoksa, samo je ideja u začetku, anticipacija osnove za kvalitetan RPG. Gameplay se sastoji iz dve povezane celine – personalizacije vašeg lovca i same borbe. Proces promene vitalnih delova broda u sopstvenom svemirskom hangaru je jednostavan. Postoji energetski maksimum vezan za količinu nosivosti oružja i dodataka, kao i maksimalna težina letelice. Menjanje komponenti rezultira logičnom promenom izgleda letelice. Elementi kojima se manipuliše su rakete, top, štitovi, oklopi, motori i drugi uređaji. Pored postojećih, moguće je i kreiranje sopstvenih delova. Ipak, kao što je slučaj i s pričom, ni ovde se ne treba zanositi. Problem je u tome što se u krajnjoj liniji sve svodi na odabir najmoćnijeg nečega, a time taktički aspekt tone u Mirk.
Polako dolazimo do onoga što je najbitnije, a na svu sreću i najbolje u Dark Horizon-u. To su, naravno, putovanje bespućem kosmosa i borba. Zakoni fizike ne prave naročit problem s ovako naprednom tehnologijom, tako da je uhodavanje brzo, a kontrola jednostavna. Korisnički interfejs je razumljiv i standardan za žanr. Jedina veća zamerka ogleda se u izostanku minimalnog obeležavanja i detekcije protivničkih letelica u okviru interfejsa. Sem one koja je meta, ostale su crne tačke u crnom svemiru. Postoji mogućnost pogleda u prvom licu (iz kokpita) i u trećem licu.
Najoriginalniji segment igre, koji je čini u neku ruku i simulacijom, jeste prisustvo tri energetska moda – normalnog, shadow i corter. U normalnom modu komponente funkcionišu sa 100 odsto kapaciteta. Ulaskom u režim shadow brod postaje nevidljiv, što sa sobom vuče drastično smanjenje brzine i štete koju oružje nanosi. Suprotno tome je ekstremno preopterećenje letelice, kada ona postaje brža i razornija. Posledica je znatno opadanje nivoa zaštite koju pružaju štitovi. Ovaj dodatak čini borbu raznovrsnijom i donekle komplikovanijom. Ipak, nije reč ni o čemu revolucionarnom.
Vizuelno, Dark Horizon zadovoljava. Tragovi motora, svemirska tela, efekti eksplozija, brodovi. Izgleda baš onako kako bi trebalo. Međutim, što se zvuka tiče, priča je potpuno suprotna. Loša glasovna gluma, ne tako dobri zvučni efekti i jedna te ista muzika koja se oštro prekida po završetku numere, da bi počela ponovo da smara, umanjuju vrednost naslova u velikoj meri. Dark Horizon ne donosi nikakve inovacije, nema multiplayer-a i brzo postaje dosadan. Nema ni mogućnosti za manuelno snimanje pozicije, jer su misije relativno kratke. Ipak, uprkos svim nedostacima, ljubitelji ovog žanra će umeti da cene ono što su napravili momci studija Quazar.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com