Riko ima gadget koji podseća na Betmena – iz podlaktice može da ispali kuku prikačenu na sajlu dugu oko 75 metara. Kad je ispalite, automatski (i vrlo brzo) će vas privući objektu ili terenu za koji je zakačena. Ovo možete iskoristiti za penjanje, brzo menjanje pozicije u borbi, ali i putovanje. Ispalite kuku, otvorite padobran i uz malo privlačenja već ste pedesetak metara u vazduhu. Daljim kačenjem i privlačenjem dok je padobran otvoren (uz vrlo malo vežbe) možete jezditi iznad terena brže nego u većini automobila. Kuku možete iskoristiti i za otimanje bilo kojeg od stotinak vozila i letelica, čak i od naoružanih vozača: zakačite se za vozilo, eliminišete suvozače pištoljem ili automatom i vozilo je vaše posle kraćeg "ubeđivanja" s vozačem, pri čemu morate da za određeno vreme pritisnete sekvencu brojeva. Zanimljiv detalj: ako nastavite da držite taster posle ispaljivanja kuke, pa zatim naciljate neki drugi objekat, možete privezati objekte i likove jedan za drugi.
Skaliranje težine je solidno. Kako napredujete kroz igru, periodično se povećava broj protivnika i opreme koja im je na raspolaganju, tako da borba ne prestaje da bude izazov. Haos je u igri resurs, dobijate ga uništavanjem, a koristite ga kako biste otključali misije. Misija koje čine priču ima vrlo malo (manje od 10), ali ovo nije bitno, jer i pošto ih dovršite, možete nastaviti da obavljate misije za frakcije i da istražujete Panau.
Dizajn misija je pošten, dobar i raznovrstan. Neke se ponavljaju (ubistvo i osvajanje ključnih lokacija za frakcije su najčešće), ali mnoge su zaista maštovite i veoma napete. Jednog trenutka ćete voziti prostitutku u ružičastoj limuzini dok vas progone vojnici, a već u sledećem ćete se boriti protiv gerijatrijske čete Japanaca iz Drugog svetskog rata, koji na jednom od ostrva čuvaju masivni metalni falus koji ruši avione kao da se rat nije završio pre nekoliko decenija. Skakaćete sa zgrada, krasti avione, otimati vozila iz vojnih konvoja skačući po krovovima i proći još gomilu zapanjujućih situacija. Poređenja radi, čak i osrednje misije u Just Cause 2 mogu se porediti s finalnim (i obično najboljim) u GTA.
Tehnički, igra je impresivno ispolirana. Kada poletite, zapanjiće vas detaljnost grafike na horizontu, kilometrima udaljena naselja iscrtavaju se bez uočljivih kompromisa. Bitno je pomenuti da igra ne radi na Windows-u XP jer zahteva DX10. Kroz interfejs i samu igru nazire se da je paralelno razvijana i za konzole, ali ovo je ovde uglavnom pozitivno, meniji su jednostavni za navigaciju, kontrole prijatno pojednostavljene, automatsko snimanje napretka funkcioniše toliko dobro da nijednom nećete biti u iskušenju da pokušate da ručno snimite poziciju, što je takođe moguće. Sve što uradite automatski je snimljeno kad poginete, samo nastavite da igrate iz najbliže prijateljske baze. Ako ste u trenutku smrti bili usred misije, nastavljate od poslednjeg snimanja, a kod trka od početka, ali trke su dovoljno kratke, a snimanje u misijama dovoljno često da ovo nikad nije problem.
Ukratko, Just Cause 2 je lepo napredovao od prošlog nastavka i ovakvog ga vredi isprobati. Od sledećeg nastavka nadamo se boljoj fizici, rušenju zgrada, šunjanju, boljoj inteligenciji protivnika i mrežnoj igri. Ovako s vremenom postane očigledno da je svet prenatrpan likovima koji su skriptovani i predvidivi, čisto puškaranje dosadi zbog karikiranosti, a suptilniji pristup igra ne poznaje. Uprkos manjkavostima predviđamo da će igra dugo ostati na disku vašeg računara. Možete joj se vratiti i posle višenedeljne pauze, uskočiti u igru, krenuti u bilo kom smeru i iz početka biti impresionirani slobodom kretanja i načinom realizacije. Ako su vam hardver i operacioni sistem na visini zadatka, Panau je divno doteran sand box koji će vam ponuditi sate i sate istraživanja, uništavanja i vrhunske zabave.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com