Sudeći po nemaštovitosti i neoriginalnosti razvojnih timova koji se očajnički drže istorijskih ratova kao izvora svih ideja za FPS igre, postoji formula skoro garantovanog uspeha. Naime, ako je militarni sukob izlizana i već sažvakana tema, samo treba ubaciti zombije u njega. Shellshock 2: Blood Trails vodi se upravo tom logikom, pa je naša dužnost da po ko zna koji put krenemo u omrznuti nam Vijetnamski rat, suočimo se s neprijateljem i vlastitim strahom.
Shellshock 2: Blood Trails je nastavak tek prosečnog FPS naslova iz 2004. Ipak, Shellshock 2: Blood Trails nema previše veze s prvim delom. Na njemu je radio potpuno drugi tim, promenio je perspektivu i odlučio se za nešto alternativniji horor pristup, uključujući u igru već pomenute zombije. Priča se, naravno, još uvek vrti oko Vijetnamskog rata. Osnovna priča vam je ionako previše poznata, pa nema smisla ponovo je prepričavati, ali evo kako ona ukratko glasi. Nate Walker, glavni lik u igri, dolazi u sam centar sukoba između Amerikanaca i Vijetkonga, da bi video šta se dogodilo s njegovim bratom Kalom. Dotični specijalac nestao je pošto njegov tim poslat u misiju vraćanja tereta poznatog pod imenom WhiteKnight. Doduše, Kal je uspeo da se vrati u bazu, ali posle misterioznog nestanka više nije bio isti. Poprimio je čudne simptome i nedvosmisleno postao zombi, zarazivši pri tom i druge saborce. Usred iznenadnog napada Vijetkonga, Kal beži, a brat ga sledi i otkriva kakva se misterija krije pod imenom WhiteKnight.
Skoro stereotipan početak priče u stvari je i najbogatiji deo fabule. Jednom kad igra krene, ionako nemate pojma što se tačno zbiva, ko su ostali vojnici oko vas i šta u stvari tražite. Dalji zapleti i preokreti u radnji ne postoje, a s obzirom na dužinu igre, jasno je da priča teškom mukom uopšte drži vodu. O samoj igri se uopšteno nema šta puno ni reći. Reč je o klasičnoj pucačini, koja se ni u jednom trenutku ne trudi da bude nešto više od toga. Nekoliko vrsta oružja, dve ili tri vrste neprijatelja, skriptovani događaji, ponavljajući zadaci i linearni nivoi, bio bi kratak opis svega što vam igra nudi. Jedini novitet u žanru, iako je i to pod znakom pitanja, manifestuje se u obliku brzopoteznih sekvenci u kojima pritiskate tastere koji vam se prikažu na ekranu. Sam koncept je verovatno smišljen za razbijanje monotonije i povećanje napetosti kod igrača, ali stvar je inače frustrirajuća i nepotrebna.
Iako Shellshock 2: Blood Trails ima nekoliko svetlih strana, ako ga gledamo kao igru za koju vam mozak nije potreban, sitne stvari u igri teraju vas da se upitate šta je pisac hteo da kaže. Primera radi, dizajn nivoa je toliko linearan, da se prosto ne možete vratiti nekoliko metara unazad. Neretko će se desiti da pronađete dodatnu municiju, ali je ne možete pokupiti, jer ste već puni, da biste u sledećem koraku pobili hrpu zombija i ostali bez municije. AI je, naravno, loš i glup, što je posebna uvreda kosookih prijatelja. Nivoi su, doduše, raznoliki, ali im fali veći broj detalja. Glasovna gluma je solidno odrađena, ali s druge strane igra ne nudi nikakvu muzičku podlogu. Sledeća stvar je to da igra ima samo deset nivoa i svaki od njih traje dvadesetak minuta. Ako u to uključite i činjenicu da ćete povremeno poginuti i krenuti s poslednjeg checkpoint-a, jasno vam je da se igra može završiti za manje od jednog posle podneva. Ukoliko kojim slučajem i otkrijete misteriju vezanu za priču, sledi samo jad i čemer. Nemate čemu da se vratite i ništa niste propustili prvim igranjem. Multiplayer-a začudo (možda je to i bolje) nema.
Grafička strana igre je nesreća koju će korisnici PC-ja progutati, jer su verovatno videli i gorih slučajeva. Doduše, nije Shellshock 2: Blood Trails toliko zahtevan kao Cryostasis ili Crysis, ali kada vam na procesoru sa dva jezgra, 4GB radne memorije i pristojnoj grafičkoj karti ovako loša igra secka sliku, znate o čemu je reč. I šta na kraju reći? Očigledno je da je Shellshock 2 sklepan na brzinu i da nikada u stvari i nije planirao da bude velii hit.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com