Posebnog taktiziranja, osim aktiviranja eksplozija u pravo vreme, u SP kampanji u stvari i nema; ostali protivnici ne bore se međusobno, već samo gledaju kako da srede vas, što ponekad ubija čar igre. Međutim, MP komponenta je sasvim druga priča. Tu se svih osam takmičara žestoko bori, pa je određena doza strateškog pristupa ipak potrebna. Nažalost, multiplejer se uveliko oslanja na mehaniku SP komponente, zato zabava na duže staze nije zagarantovana. Kao što je već rečeno, većih razlika između vozila nema, broj staza je mali, a treba dodati da ni raspoloživi modovi nisu nešto sasvim originalni i zabavni. Air Strike i Survival lako se mogu protumačiti kao svojevrsne verzije Gate Crusher (DiRT 2) i Toolbooth (Most Wanted) modova, samo s obrnutom filozofijom, a kao takvi ne mogu biti uvek drugačiji i zabavniji, ma koliko izazovni bili.
Dalje, mnogo je elemenata koji bi dobro došli ovakvom trkačkom naslovu, a nema ih. Primera radi, ponekad je u sveopštoj brzini nemoguće videti kakav je učinak imala vaša zamka za neprijatelje, zato bi neki vid replay-a dobro došao. Ali ta funkcija nije ni prišla ovoj igri, a isto je s već pomenutim nadogradnjama automobila. Umesto njih utrpani su achievement, koji u PC verziji praktično ništa ne znače. Štaviše, čini se da ostavljaju utisak nekakvog lažnog napredovanja čak i kod gubitka. Drugim rečima, "nagrađuju" vas za greške i neuspehe. Da se razvojni tim potrudio da ubaci više sadržaja u samu igru, ne bismo se sada pitali kakvog smisla imaju ta naoko motivaciona "dostignuća". A sve to vodi zaključku da je Split Second: Velocity impresivan otprilike u toku prva tri sata. Kad se naviknete na primarni (i jedini) smisao igre, počinjete da uočavate znakove recikliranja.
S vizualne strane, igra može da prođe, kao što je već rečeno, bar eksplozije izgledaju atraktivno. Međutim, ta atraktivnost navodno ima svoju cenu, a ona je ograničenje od 30 sličica u sekundi. Kažemo navodno, jer ne verujemo da se iz konzola nije moglo izvući dovoljno snage za glatkih 60 FPS-a. Sve i da nije, zašto ostaviti to ograničenje u PC verziji? I pri tome još dodati opciju za v-sync, koja je uz takvo ograničenje praktično beskorisna.
Preko bleštavog i nametljivog interfejsa van trke možemo preći, ali PC verzija ovde opet izvlači deblji kraj. Naime, ukoliko želite da igrate gamepad-om, što je na kraju krajeva i razumno kada su u pitanju ovakve igre, budite spremni na neprilagođeni interfejs. Istina, kontroler radi, ali igra prikazuje znakove s tastature, pa vi razmislite koji vas taster na gamepad-u vodi u prethodni meni, a koji do dodatnog menija. Totalno nepotreban, odvratan amaterski potez koji se mogao vrlo lako izbeći. Baš kao i neverovatno bezvezna muzika. Ponavljajući elektronski zvuk dosadi već na samom početku igre, a licenciranog soundtrack-a nema, što je čudno, jer iza igre ne stoji neki anonimni nepoznati lik, nego institucija kao što je Disney.
Na kraju, Split Second: Velocity definitivno nije loša igra, ali sigurno ne vredi onoliko koliko se za nju traži. Pogotovo ne u poređenju s mnogo boljim naslovima, kako u ovom žanru, tako i van njega. Objektivno, nema tu nikakvog novog iskustva, približnu destrukciju videli smo u Burnout-y, FlatOut-u i nizu ostalih, žanrovski sličnih igara. Sadržaja je moglo biti više, a zadovoljili bismo se i time da je dostupni nešto raznovrsniji. S tehničkog stanovišta, PC verzija je zakinuta i nedorađena, a ukoliko se to ne promeni nekom zakrpom, nema nekog posebnog razloga da igrate ovu igru. Ako ste fan trkačkih igara, već i sami znate da postoje, ako ne bolje, a ono približno iste igre koje ste sigurno već probali, pa s ovom ne propuštate ništa spektakularno. U najboljem slučaju, ukoliko ste u mogućnosti, pozajmite igru i zabavite se na nekoliko sati dok "wow efekat" traje, tako nećete ništa izgubiti.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com