Padobranstvo kao vrsta sporta počelo je da se razvija posle Prvog svetskog rata. Njegovim začetnikom smatra se Žan Or. Taj Francuz izveo je svoj istorijski skok 1919. godine pred mnoštvom gledalaca u blizini Londona.
Iskusni padobranci kažu da se ljudi uglavnom ne sećaju svog prvog skoka. To je sasvim normalno, jer je reč o pojavi uzrokovanoj hemijskom reakcijom u organizmu. Tada dolazi do pojačanog lučenja adrenalina, koji potiskuje kiseonik iz mozga, zbog čega nastupa kratkotrajno suženje svesti i čovek ne vidi ništa i ne seća se ničega. Međutim, sa svakim sledećim korakom postaje svesniji, počinje da opaža, a samim tim i da uživa.
Ipak, činjenica je da je taj sport veoma rizičan, pa je zato i neophodno povesti računa o bezbednosti. Takođe, u pitanju je jako skup sport; naravno, pri tom se misli na opremu. Svaki padobranac treba da prođe i određenu obuku, pa tek onda da skače iz aviona. Obuka je individualna i traje onoliko koliko je pojedincu potrebno da savlada sva znanja da bi bio spreman za prvi skok. Ona ima i svoj teorijski, a i svoj praktični deo. Taj praktični deo sastoji se iz tri dela. Prvi je kako se odvojiti od aviona i uspostaviti stabilnost tela u vazduhu, drugi je sigurno prizemljenje, a poslednji – treći, sastoji se iz bezbednosnih i vanrednih postupaka kao što je, na primer, kako otvoriti rezervni padobran – ako zatreba, naravno. Prvi skok, koji svako iščekuje sa nestrpljenjem, izvodi se sa 1.000 metara visine; pri tom se padobran otvara automatski. Sledeći korak je skok na slobodno dejstvo, a to znači da padobranac sam otvara svoj padobran. Minimalna visina na kojoj se to izvodi je 750 metara. Pri svakom skoku, vrlo je važna i pouzdana vremenska prognoza.
Ma koliko opasan sport to bio, istinski zaljubljenici ne mogu opisati neverovatni i jedinstveni osećaj dok se leti. Tada možete iskusiti apsolutni osećaj istinske slobode.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com