Pticu čije je latinsko ime Mergus albellus zovu mali beli gnjurac. Prvi deo imena je opravdan, pošto je ova letačica od kljuna do vrha repa dugačka samo četrdesetak centimetara. Međutim, oko dela imena koji se tiče boje ima malo problema. Naime, mužjak je zaista beo, oivičen crnim, dok ženka izgleda kao da pripada nekoj drugoj vrsti ptica. Sitnija je od mužjaka i prekrivena braonkastim i svetlosivim perjem. Beo joj je samo donji deo tela, koji se gotovo uvek nalazi ispod vode. Zahvaljujući svom neobičnom crno-belom izgledu, mužjak tokom zime podseća na ispucali komad leda, dok je ženka s tamnijim perjem predodređena za boravak među drvećem i čuvanje podmlatka. Zbog izgleda mužjaka, ova ptica ne engleskom govornom području ima i narodno ime – bela kaluđerica.
Prirodna staništa malog belog gnjurca nalaze se u Evropi i Aziji, mada ova ptica ume da zaluta i u Severnu Ameriku i na afričku obalu Mediterana. Malobrojni primerci mogu se pronaći u Švedskoj, Finskoj i Norveškoj, a najviše ih ima u Rusiji i Belorusiji. Jata ovih ptica selica okupljaju se preko zime uz Kaspijsko i Azovsko more. Najčešće se zaustavljaju na jezerima, u skrivenim zalivima i na mirnim ravničarskim rekama kao što su Dunav i Volga. Leteći Azijom, stižu čak do Kine i Japana.
Ova vodena ptica je odličan ronilac, pri čemu joj pomažu noge s plovnim kožicama. Pošto su joj noge postavljene bliže zadnjem delu tela, ova mala plivačica na kopnu izgleda prilično nespretno. Kljun joj je plavosiv, dug i debeo, s nazubljenim ivicama, što joj pomaže da dođe do svoje osnovne hrane, a to su sitne ribe. Pored ribe, ovaj gnjurac hrani se i vodenim insektima i njihovim larvama. Malog gnjurca nije lako videti u prirodi. Na voli da ga uznemiravaju i najčešće odleti čim ugleda uljeza. Gnezdi se u evroazijskim tajgama, a gnezda svija u šupljim stablima u blizini vode. Dovoljno je sitan da stane u napuštenu detlićevu kućicu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com