Među nacionalnim kuhinjama ponosnim na svoju dugu tradiciju kineska je šampion. Pravila po kojima njeni kulinari danas spremaju jela nastala su pre nekoliko milenijuma. U Kini je kulinarstvo uvek bilo mnogo više od puke potrebe da se utoli glad.
Štapići kojima Kinezi vešto barataju zamena su za viljušku i nož, koji po njihovom uverenju asociraju na rat i lov, pa im nije mesto za stolom. Upravo zbog toga kineski recepti nalažu da se namirnice u toku pripreme iseckaju na komadiće veličine zalogaja.
Pojedine namirnice su simbolične: riba i crne alge nagoveštavaju bogatstvo, piletina – dobar obrok, a jaja – plodnost. Odlika kineske kuhinje je i neobično kombinovanje slatkih, kiselih i ljutih ukusa, glatkih i hrskavih zalogaja, mekih i tvrdih priloga, sočnih i suvih delikatesa. Obrok se sastoji od najmanje pet-šest jela: supe, koja je na stolu tokom čitavog obeda, jela od mesa, testenine, zatim nekoliko priloga od povrća i soje i neizostavnog pirinča.
Geografske razlike podelile su i kinesku kuhinju na osam glavnih: mandarinsku, kantonsku, šangajsku, sečuansku, fidžijsku, hongkonšku, macansku i tajvansku. Kao što imaju specifičnu kuhinju, Kinezi imaju i autentične posude. Vok je najpoznatiji. U tom dubokom zaobljenom tiganju Kinezi spremaju sva svoja jela, bez obzira na to da li se ona prže, dinstaju, bare ili kuvaju na pari.
Najveća čar kineske kuhinje je u tome što ona, ma koliko poštovala pravila, dozvoljava veliku slobodu, maštu i kreativnost majstora. Gotovo sve kombinacije su dozvoljene, a ostaci od jednog obeda mogu postati neko novo, sasvim drugačije, ali ukusno jelo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com