Iako to većina ljudi ne zna, car Dušan nije jedini Nemanjić koji nije proglašen svetim. Pre njega, ista sudbina zadesila je i kralja Radoslava (1228–1234) i kralja Stefana Uroša I (1243–1276).
Ipak, car Dušan je najpoznatiji, a svakako najznačajniji vladar srpske srednjovekovne države kog je kanonizacija zaobišla, a istoričari obično navode bar četiri glavna razloga za to.
Dušana je celog života pratila priča o „oceubistvu“
Car Dušan Silni, kako ga danas zovemo, bio je sve ono što je srpska vlastela čekala vekovima – sposoban, hrabar i odlučan.
Dao im je priliku da osvajaju, šire se i donose ratni plen. Zato i ne čudi što je najveći deo srpskog plemstva, nezadovoljan popustljivom politikom prema Bugarskoj i Vizantiji, u sukobu Dušana i njegovog oca, tadašnjeg kralja Stefana Dečanskog, stao na stranu mladog kraljevića.
Najranije u jesen 1330. godine došlo je do otvorenog sukoba sina „mladog kralja“ Dušana i oca kralja Stefana Uroša III Dečanskog. Iz ovog sukoba, Dušan je izašao kao pobednik i oca je zatočio u tvrđavi u Zvečanu, prenosi Istorijski zabavnik.
Neposredno nakon Dušanovog krunisanja Stefan Dečanski je umro 11. novembra 1331. i sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Visoki Dečani. Iako je zvanično umro prirodnom smrću, postoje izvori koji tvrde da je Dušan popustio pred navaljivanjem moćne vlastele i odobrio, ako već i nije naredio, da se njegov otac pogubi.
Ako se ovo zaista dogodilo, onda je izvesno da to ne bi moglo da prođe bez znanja Crkve koja u tom slučaju ubicu nikako ne bi mogla da proglasi za sveca.
„Nezgodna“ poseta Svetoj gori
Reč je o najmanje uverljivom razlogu – činjenici da je bežeći od kuge, car Dušan na Svetu goru doveo svoju suprugu Jelenu.
Bilo je to u zimu 1347/1348. i na taj način Dušan je svoje najbliže spasao „crne smrti“ zatvorivši ih u najbezbedniji mogući karantin – na ostrvo, ali je ujedno predstavljalo i skandalozno kršenje ozbiljnih crkvenih normi po kojima ženska noga ne sme da kroči na Svetu goru.
Ako se može verovati našim starim zapisima, to se zapravo i nije dogodilo, jer su Jelenu sve vreme boravka tamo nosili u nosiljci, ali svejedno predstavlja, po mišljenju nekih, neoprostiv prestup zbog kojeg Dušan nije kanonizovan.
Sumnje da je hteo da primi katoličanstvo
Car Dušan bio je jedan od prvih vladara Evrope koji su uvideli opasnost od turske najezde. Pokušavao je da na to upozori ostale onovremene vladare i okupi zajedničku vojsku koja bi se suprotstavila osvajačima, ali za takvo nešto na Istoku nije bilo naročito sluha. Zato se Dušan okrenuo Zapadu i, pre svega – Vatikanu.
Vodili su se pregovori sa papom Inoćentijem VI, a kako bi osigurao mir sa ugarskim kraljem Lajošem I Velikim i dobio pomoć u ratu protiv Turaka, car Dušan je izgleda bio spreman da svoju porodicu, kao i ceo narod, prevede u katoličanstvo.
Na kraju, pregovori su propali, i Nemanjići i Srbi su ostali pravoslavci, pa je sve ostalo samo na nivou priče, što svakako nije dovoljan razlog da neko ne bude kanonizovan.
Čovek koji je prkosio crkvenom poretku
Četvrti razlog je, po mišljenju najvećeg broja istoričara, zapravo ono što je presudilo da Dušan Silni ne postane i Dušan Sveti.
Za vreme najvećeg teritorijalnog osvajanja, država cara Dušana prostirala se na teritorijama današnje Crne Gore, Makedonije, Bugarske, Grčke, Albanije, delovima Hrvatske, Bosne i Hercegovine i naravno, Srbije.
Ili, ukupno preko 250.000 kilometara kvadratnih prostora na kome su živeli Srbi, Bugari, Grci… Zato i ne čudi želja ovog Nemanjića da se proglasi za cara.
Problem? Titulu cara mogla je da mu da jedino nezavisna crkva tj. ona podignuta na novoj patrijaršiji. Sve od vremena Svetog Save Srpska pravoslavna crkva bila je arhiepiskopija pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije.
Dušan, praktičan kakav je bio, jednostavno je zaobišao ovaj problem i Srpsku crkvu proglasio patrijaršijom, a srpskog arhiepiskopa Joanikija – patrijarhom, koji je onda mogao da da carsku krunu.
Carigrad je reagovao bacivši 1350. godine anatemu na Srpsku pravoslavnu crkvu, koja je na četvrt veka prekinula odnose dveju sestrinskih verskih zajednica.
Ironično, ali i simbolično, izmirenje se dogodilo prilikom obeležavanja 25 godina od smrti cara Dušana 1375. godine. Tada je upriličena svečana ceremonija u manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena, a službu su držali zajedno srpski sveštenici i izaslanici vaseljenskog patrijarha.
Crkve su se, osim u službi, tada udružile i u još jednom pitanju – osudi cara Dušana i njegove „gordosti“. I srpski i vaseljenski patrijarh saglasili su se da su upravo Dušanove pretenzije dovele do raskola među sestrinskim crkvama i, jednostavno rečeno – da je on kriv za sve.
Naravno, Srpska crkva se nije odrekla statusa patrijaršije i ostala je nezavisna, ali se ironično, nije libila da cara Dušana osudi zbog činjenice da ju je na taj nivo uzdigao. I eto jednog razloga da najvećeg srpskog srednjovekovnog vladara ne uvrsti u „Imenik Srba svetitelja“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com