Ribizla se lako razmnožava i jednostavno se gaji. Nažalost, i pored izuzetno visoke hranljive i tehnološke vrednosti, kod nas se nađe tek u ponekom voćnjaku. Najčešće se gaji crna i crvena ribizla.
Mada su plodovi bele i crvene ribizle ukusniji u svežem stanju, plodovi crne imaju znatno veću biološku vrednost – na sto grama ovog ploda količina vitamina C kreće se od 200 do 400 miligrama, što je čak i do četiri puta više nego kod limuna. Međutim, u divljim sortama ribizle, koje samoniklo rastu u severnoj Evropi i Aziji, količina vitamina C dostiže visinu i do 800 miligrama. Pored vitamina C, ima i dosta gvožđa i drugih mineralnih materija koje su neophodne ljudskom organizmu. Crvena ribizla znatno zaostaje jer sadrži samo deset miligrama na sto grama ploda i to je razlog što se ona i manje gaji.
Ribizla se svrstava u grupu jagodičastog voća. Raste u obliku žbuna koji živi 15 do 20 godina. Za gajenje ribizli najpovoljniji su uspravni žbunovi – zbog mehanizovane berbe, koja danas preovlađuje. Crna ribizla je otporna na niske temperature u toku zimskog mirovanja, ali pozni prolećni mrazevi, koji su česti u rejonima gde se ona gaji, mogu da dovedu do smrzavanja cvetova. Ribizla rano procveta, te je uskraćena za oprašivanje insekata, kojima hladnoća ne dozvoljava izlazak.
Otvoreni cvetovi crne ribizle mogu da izdrže vrlo niske temperature, čak i do minus četiri stepena, što nije slučaj sa drugim vrstama voća. Ovo rano voće stiže za berbu oko polovine juna. Pošto ne sazreva u isto vreme, berba obično traje 15 dana. Ova voćka počinje da rađa u drugoj godini po sadnji i tada ima prinos od osam tona po hektaru. U trećoj godini prinosi su znatno veći i kreću se oko 16 tona po hektaru, a tada zapravo i dolazi do izražaja puna rodnost ribizle, koja iznosi preko 20 tona.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com