Reč „aliluja“ je slavoslovni usklik koji na hebrejskom znači „hvalite Boga“ ili „Hvalite Gospoda“ (allelu – hvalite i ja ili jah – skraćeni oblik za neizrecivo ime Jahve). On je iz Psalama i iz njegove upotrebe u judejskom bogosluženju hrama i sinagoge prešlo u Novi Zavet i liturgijsku praksu vaseljenske Crkve.
Slavoslovni uzvik i poklič
U Otkrivenju Jovanovom ga susrećemo četiri puta, uvek u smislu slavoslovljenja i uvek u veoma očiglednom liturgijskom okviru (Otkr. 19, 1.3.4.6: „I posle ovoga čuh kao glas silni naroda mnogoga na nebu gde govori: Aliluja! Spasenje i slava i čast i sila Bogu našemu… I ponovo rekoše: Aliluja!… i pokloniše se Bogu koji sedi na prestolu, govoreći: Amin! Aliluja!… I čuh kao glas naroda mnogoga, i kao glas voda mnogih, i kao glas gromova silnih, gde govore: Aliluja! Jer se zacari Gospod Bog Svedržitelj. Radujmo se i veselimo se i dajmo slavu Njemu…“).
„Aliluja“ je, u skladu sa svojim gramatičkim smislom i svojom biblijskom prošlošću, u hrišćanskom predanju najšire upotrebljeno kao slavoslovni uzvik, kao neka vrsta radosnog pokliča, ili pozdrava, ili kao podsticaj na hvalu Bogu, prenosi portal Novosti magazin.
Takođe, „Aliluja“ je na neki način i vrsta pobedničkog pokliča i pretpostavlja rat protiv suprotstavljenih demonskih sila i njegov srećan završetak. Dakle, povezan je sa sudom Božijim nad grešnim svetom.
U zapadnoj tradiciji aliluja je posebno obeležje uskršnje liturgije.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com