Reči pretočene u poeziju nose u sebi dubinu koju im digitalizovana, ubrzana svakodnevica oduzima. Poezija je ključni prostor za ostvarivanje slobode i snažan branilac čovečanstva, a vreme koje ne razume poeziju je predratno vreme, upozoravaju u razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ pesnik Miroslav Maksimović i izdavač Zoran Hamović.
Svetski dan knjige i autorskih prava obeležen je i ovog 23. aprila. Jedan od najzanimljivijih događaja u čast knjige zbio se u Institutu Servantes, gde je robot čitao delove Servantesovog „Don Kihota“ na nekoliko svetskih jezika.
Ovaj događaj nagoveštava blistave, nove pravce razvoja čovečanstva, ali istovremeno podseća i na jedan zabrinjavajući paradoks: što su sredstva i mediji za prenošenje znanja napredniji, to je površniji naš odnos prema knjigama i čitanju, prema istinskom saznavanju i razumevanju sveta koji nas okružuje.
Ne možemo biti protiv napretka civilizacije, ali možemo da budemo superiorni kao vlasnici i kreatori te civilizacije, kaže Zoran Hamović, direktor i glavni urednik izdavačke kuće „Klio“ iz Beograda.
Savremena tehnološka sredstva, tačnije, način na koji se prema njima odnosimo, sve više nas, smatra Hamović, približavaju tački u kojoj nam posvećeno čitanje, usmereno na produbljivanje saznanja, više neće ni biti potrebno jer ćemo, kako kaže, biti čipovani.
„Ljudi će uskoro početi da prihvataju da budu čipovani kako bi proširili sopstveni raspoloživi prostor pamćenja. To je nešto što će prvo ući u modu, a potom će postati potreba i biće legitimno. Ne možemo ni da naslutimo kako će izgledati ti humanoidi koji će biti jedna vrsta dobrovoljnog roblja“, kaže Hamović.
I Miroslav Maksimović smatra da tehnološki napredak, iako na izvanredan način olakšava život ljudima, istovremeno ugrožava čovekovu slobodu jer stvara veliki prostor za manipulisanje. Knjiga je, prema njegovom mišljenju, sredstvo za odbranu te slobode, jer obogaćuje ljudski život.
„Za jedan dan čitanja knjige proživite ono što biste u stvarnom životu živeli, recimo, trideset dana. Iz knjiga stičete iskustva, počinjete da razumete emocije, svoje i tuđe“, podseća naš ugledni pesnik, nedavno ovenčan trima nagradama za svoju potresnu poetsku zbirku „Bol“.
Zbog čega se tako olako odričemo čitanja, zašto odbijamo da posmatramo svet oko sebe očima pesnika i zašto pristajemo na to da informacije koje nam se svakodnevno serviraju prolaze kroz našu svest bez istinskog sagledavanja i promišljanja?
„Stalno govorimo o procesu saznavanja, a zaboravljamo da nas tehnologija vodi ka vizuelnom – reči više ne konstatujemo kao ranije. Zbog toga je ključno pitanje – pitanje poezije. Od detinjstva znam, recimo, da je ruski jezik poezije i jezik bajki. Kada sam bio dete, čitali su mi bajke na ruskom, nisam znao tačno šta znači to što slušam, ali mi je ostao zvuk, jezički ambijent iz kojeg dolazi nešto lepo. To je zadovoljstvo iz kojeg dolazi inspiracija, a ona donosi slobodu“, priča Hamović.
On upozorava na to da u svetu u kojem nema sluha za poeziju, u kojem nema poetskog doživljaja, nema ni slobode.
„To je predratni svet! Ovo vreme vapi za poezijom. Ovo nije vreme refleksivnosti, nego vreme fragmentarnosti, bez uvida u celinu. U njemu vladaju komprimovana osećanja izražena lajkovima i smajlijima na mobilnim telefonima“, upozorava naš sagovornik.
Oni koji su vodili čovečanstvo kroz istoriju i ukazivali mu na put ka budućnosti i napretku bili su, podseća Hamović, upravo pesnici.
„Najveći pisci su oni koji su nam darovali buduće, a ne svoje vreme, zato su veliki – oni su ukrštali jezike i kulture, stvarali su ambijent u kojem smo se mi našli tek kada su oni nestali“, primećuje Zoran Hamović.
Miroslav Maksimović ukazuje na značaj i značenje reči koje tvore poeziju.
„Reč koju izgovara pesnik, za razliku od reči koje grade površne, digitalizovane informacije, za sobom vuče prtljag, dubinu vremena. Zato je reč važna i značajna. To je tajna pesničkog zanata. Pesnik vam reči koje svakodnevno koristite izvlači tako da u njima sagledavate celokupno bogatstvo ovog života. A ovo vreme je protiv toga. Njegov cilj je da ljude atomizira, da ih pretvori u prazne jedinke koje ne tragaju za smislom, koje trče za svojim tržišnim ciljevima, ali nikakvog zajedničkog cilja nemaju. Samim tim ljudi postaju roboti“, napominje Maksimović.
Nezaobilazna tema, kada je o čitanju reč, jesu porodica i škola kao osnovni ambijent u kojem se mladi ljudi uvode u svet knjiga, književnosti, sticanja znanja, razmišljanja, sagledavanja sveta.
„Jedan od najbitnijih zadataka škole jeste usredsređivanje na produktivno čitanje, ono koje afirmiše određene vrednosti. Knjige su krhke da bi se oduprle medijskom nasilju, tabloidnom pritisku koji potpuno drugačije organizuje vrednosti, tako da se umesto izvrsnosti danas na prvo mesto stavlja istaknutost. Sada ste poznati po poznatosti“, kaže Hamović.
U takvim okolnostima, nažalost, u školi ima sve manje potrebe i truda da se oblikuju kriterijumi, da se kod mladih ljudi razvija osećaj za selekciju. Toga nema više ni u medijima, ni u javnom životu, iščezla je umetnička kritika koja bi definisala istinske vrednosti. Sve je zasnovano na promociji, na takozvanom pi-aru koji olako proglašava dobrim određena dela, ukazuje naš sagovornik.
Gladan informacija, a ne istinskog znanja, savremeni čovek se obraća internetu.
„Zahvaljujući internetu, mnoge stvari za koje nam je nekada trebalo pet godina sada možemo da uradimo za pola sata. Ipak, ako nemate bekgraund, obrazovanje, ako niste naučili da vrednujete stvari, puke informacije koje ničemu ne služe mogu vas odvesti u potpuno pogrešnom smeru“, naglašava Miroslav Maksimović.
Jasno je da su tehnološka dostignuća novim generacijama potpuno prirodna stvar, budući da se mladi ljudi od rođenja susreću s kompjuterima, mobilnim telefonima i drugim digitalnim uređajima. To je njihova ogromna prednost, ali i slabost.
Zadatak starijih generacija, smatra Hamović, jeste da deo svog pozitivnog životnog iskustva prenesu do mladih, da ih zaštite od najveće zamke digitalnog društva, a to je površnost, i da ih dovedu do tačke u kojoj će razumeti suštinu, shvatiti dubinu svake reči.
„Površnost donosi nerazumevanje, odsustvo tolerancije. Tu je književnost od velike važnosti“, zaključuje Hamović.
Naši sagovornici se prisećaju vremena kada su pohađali jednu posebnu školu – Kolarac. Kafanu „Kolarac“! Tu se razgovaralo o vrhunskim knjigama, filmovima, predstavama, i bilo je sramota ne znati o čemu je reč u takvoj vrsti razgovora.
„Knjiga, međutim, više nije moćno oružje u rukama intelektualaca, nego onih koji u knjigu ulaze lažima. Danas postoje pisci iz senke koji pišu u nečije ime. Pred nama više nije autor i mi ne verujemo toj književnosti, jer ona nije prava“, smatra Hamović.
Ovo je, upozorava on, vreme u kojem dominiraju bestseleri u književnosti i blokbasteri u filmskoj umetnosti.
„Tu vrstu tržišta neko drugi proizvodi, a mi smo samo manje ili više uspešne agencije za prenošenje određenih vrednosti. Globalizacija dovodi do toga da mi u tome učestvujemo bez velikog razumevanja. Ona podrazumeva jednostavnu i istu matricu u svemu. I ekonomisti bi sada govorili o blokbasterima u svom poslu. To je raspoređivanje i stvaranje krupnog kapitala, to su međunarodne organizacije koje su nadnacionalne, a za nas male je to opasno, jer nas davi“, kaže Hamović.
Naš sagovornik, ipak, veruje da postoji izlaz iz ove krajnje sumorne slike sveta, koja zvuči kao kraj istorije.
„Jedino što možemo jeste da nastavimo da se borimo za smisao. Naša jedina otadžbina i domovina jeste naš jezik. Jezik je borba za smisao. Ta vrsta autentičnosti i različitosti čini naše najveće bogatstvo u budućnosti“, kaže Zoran Hamović.
Trunku optimizma, premda opreznog, ispoljava i Miroslav Maksimović, koji smatra da je svetlija budućnost čovečanstva zapisana upravo u knjigama.
„Knjiga je jedan od načina čovekovog traganja za smislom života. Danas je u modi da se ne traga za smislom, tako da, naizgled, ni knjiga više nije u modi“, kaže Maksimović. On, međutim, veruje da, pošto čovek ne može da opstane ukoliko ne traga za smislom, i knjiga ima budućnost. „Ako čovek ne opstane, neće ni knjiga“, zaključuje ugledni pesnik.
(Sputnik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com