Tajna naučna studija CIA iz decembra 1975. godine tvrdila je da bivša Jugoslavija ima sve potrebne kapacitete i čak dovoljno zaliha uranijuma iz sopstvenih izvora da do 1980. godine napravi atomsku bombu, kaže profesor Filip Kovačević, koji je imao retku priliku da mu na uvid bude dato osam tajnih dokumenata.
Kovačević, koji je gostujući predavač na Univerzitetu u San Francisku i čije je primarno polje istraživanja rad obavještajnih službi, do novih materijala je došao nakon što se u februaru 2016. godine obratio CIA sa zahtevom za dokumenta vezana za jugoslovenski atomski program, prenosi Kurir.rs.
„Posle više od godinu i po dana, u oktobru 2017. godine, dobio sam osam dokumenata na ukupno 84 stranice. Dokumenti obuhvataju period od trideset godina, od 1957. do 1986. godine, različitog su formata, od kratkih izveštaja do naučnih studija, i svi su nosili oznaku visoke tajnosti. Jasno je da se nekoliko generacija analitičara CIA ozbiljno bavilo ovom temom. Dokumenti su na pojedinim mestima redaktirani da bi se sakrili izvori informacija, a u propratnom pismu mi je rečeno da postoje još neki dokumenti koji ostaju javno nedostupni zbog uticaja na američku nacionalnu bezbednost. Dakle, tajni još ima“, kaže Kovačević.
U dokumentima CIA u koje je Kovačević imao uvid stoji da je odmah nakon Drugog svetskog rata Jugoslavija uspostavila saradnju sa SAD na razvoju atomskog programa, i počela da šalje studente na specijalizaciju na američkim univerzitetima. Tako je 1952. godine Jugoslavija, u saradnji sa naučnicima Američkog geološkog društva, izvršila istraživanja širom svoje teritorije i utvrdila da postoje solidna nalazišta uranijuma u Sloveniji (Idrija) i u Makedoniji (Zletovo).
Takođe, u jednom dokumentu iz jula 1979. godine navodi se da samo nalazište u Sloveniji (Žirovski vrh) može godišnje da proizvede 300.000 tona uranijuma, što je dovoljno za oko 300 tona uranijumskog oksida (atomskog goriva).
Sagovornik posebno napominje da se iz dokumenata Centralne obaveštajne agencije može videti da je CIA bila odlično informisana o svemu što se dešavalo u Jugoslaviji, sa „očigledno dobro organizovanom mrežom informatora u jugoslovenskim institucijama“. Međutim, i pored toga, Kovačević smatra da Amerikanci „nisu mogli da utiču na odluke najviših jugoslovenskih političara“.
„Dokumenti nedvosmisleno pokazuju da je političko rukovodstvo Jugoslavije sa Titom na čelu sarađivalo i sa Zapadom i sa Istokom samo u onoj meri u kojoj je to odgovaralo jugoslovenskim interesima. Kad Amerikanci nešto nisu želeli da daju, obraćali su se Rusima, i obrnuto. Na primer, kada sredinom pedesetih godina SAD nisu želele da isporuče eksperimentalni atomski reaktor, Jugoslavija ga je odmah kupila od SSSR-a. A onda je krajem sedamdesetih potpisala ugovor sa američkom firmom „Vestinghaus“ za izgradnju prve i jedine nuklearne elektrane u Krškom, iako su za to bile zainteresovane i sovjetske firme. Bila je to teška igra, koju je, dok je Tito bio živ, jugoslovensko rukovodstvo dovelo do savršenstva“, kaže Kovačević.
Kad se radi o konkretnim mogućnostima SFRJ za proizvodnju atomske bombe, iz dokumenata CIA se nedvosmisleno može zaključiti da je za dvadesetak godina snažno ojačao jugoslovenski atomski program, pa dok studija CIA iz 1958. godine zaključuje da Jugoslavija nema kapacitet za proizvodnju atomskog oružja, u dokumentu iz decembra 1975. godine, CIA tvrdi suprotno – da kapacitet postoji.
Kako Kovačević precizira za Sputnjik, prema dokumentu iz 1975. godine pod nazivom „Perspektive za dalje širenje (proliferaciju) atomskog oružja“, jasno se zaključuje da Jugoslavija može proizvesti atomsku bombu do 1980. godine.
„Tajna naučna studija CIA iz decembra 1975. godine zaključuje da Jugoslavija poseduje dovoljno kapaciteta (čak i zalihe uranijuma iz sopstvenih izvora tj. rudnika u Sloveniji i Makedoniji) da napravi atomsku bombu do 1980. godine. Napominje se, međutim, da je potrebno dodatno investiranje u fabriku za reprocesiranje uranijuma i, naravno, u konstrukciju oružja koje bi moglo da bude nosilac za bombu. Dakle, mogla je Jugoslavija imati bombu nad bombama, sve je zavisilo od političke volje tadašnjeg rukovodstva. Neki su u tom rukovodstvu, u kome Tito zbog bolesti već nije imao dominantnu ulogu, izgleda već videli svoju budućnost izvan jugoslovenske države koju bi, po mom mišljenju, vrlo verovatno, posedovanje atomske bombe spasilo od brutalnog i krvavog raspada“, zaključuje Kovačević.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com