Duboko u bespućima američkih planina nalazi se Trkačka staza u nacionalnom parku Dolina smrti. Nije to prava staza jer na njoj je zabranjen pristup autima, ali se zato po isušenom jezeru „utrkuju“ neki drugi likovi.
Na Trkačkoj stazi, glavnu ulogu ima kamenje. I to ne bilo kakvo kamenje već misteriozno kotrljajuće kamenje.
Kamenje je razmešteno po južnom delu isušenog jezera, koje danas nosi ime Trkačka staza, a postoje beleške o kamenju udaljenom i stotinak metara od obale nekadašnjeg jezera.
Većina kamenja ipak se nalazi u blizini većih stena od kojih su se odlomili. Najčešće je reč o dolomitskom kamenju koje se većinom nalazi u većim blokovima.
Pretpostavlja se da potiče sa litice visoke oko 260 metara koja okružuje istočnu obalu.
Prvi put je pokretno kamenje otkriveno 1915. godine kada je istraživač iz Nevade posetio Trkačka stazu. Godinama kasnije geolozi Džim Makalister i Alen Egnju su izradili detaljne karte dna jezera i kretanja kamenja. Godine 1948. objavili su prve konkretne izveštaje o „hodajućem kamenju“, ali nisu pričali o detaljima tragova njihovog kretanja niti su predstavljali hipoteze o razlozima nastanka tragova, prenosi Express.
Međutim, kako to uvek biva, stvorila se kontroverza o razlozima nastanka tragova i vodila se rasprava kreće li se uopšte kamenje ili su to samo tragovi vetra.
Tokom pedesetih godina prošlog veka počele su i prve konkretne istrage o nastanku tragova i razlozima za kretanje kamenja.
Većina teorija krivila je snažne vetrove. Naime, naučnici su verovali da snažni vetrovi guraju kamenje kada je tlo vlažno što ostavlja duboke tragove u blatu koje se posle osuši.
Opsežno istraživanje započeli su tek u ranim sedamdesetima Bob Šarp i Dvajt Keri. Obeležili su 30 kamena i pratili su njihovo kretanje tokom sedam godina.
Jedna od teorija kretanja kamenja bila je ledena hipoteza. Naime, pretpostavljalo se da ledene ploče oko kamenja omogućuju njihovo kretanje, pa su Šarp i Keri ogradili nekoliko kamena čeličnim šipkama.
Mislili su da će takva ograda usporiti ili preusmeriti kretanje kamenja. Međutim, gotovo da nije bilo nikakve promene.
Čak deset obeleženih kamena kretalo se tokom prve zime, a kamen nazvan Meri En pomakao se oko 65 metara.
Na kraju sedmogodišnjeg istraživanja samo dva kamena nisu se kretala. Najmanji praćeni kamen Nensi najviše se kretao i tokom istraživanja prevalio je udaljenost od oko 260 metara.
Tokom devedesetih godina prošlog veka naučnici su kamerama pratili kamenje i stvorena je teorija da oko kamenja nastaje led koji deluje kao svojevrsan splav. Takve ledene ploče podižu kamenje i tako smanjuju trenje između tla i kamenja. Snažni vetrovi, koji u zimi dostižu brzine i do 140 kilometara na sat, lakše pomeraju takvo kamenje.
Međutim, krajem 2013. i početkom 2014. godine istraživači su prvi put zabeležili kretanje kamenja. U neke kamenove postavili su GPS i tako su mogli da znaju tačno kada i koliko se kreće. Zaključili su da se kamenje kreće u situaciji kada ledeni pokrov na tlu počne da se raspada. Tada je dovoljno da duva blagi vetar kako bi se kamenje kretalo.
I tako je nakon decenija istraživanja i promatranja, razrešen jedan od najneobičnijih prirodnih fenomena ikada otkrivenih.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com