Pre 430.000 godina jedan pripadnik ljudske vrste zadobio je dva udarca u glavu. Naučnici su istraživali da li je to i na koji način dovelo do njegove smrti. U jednoj pećini na severu Španije, arheolozi su pronašli ostatke lobanje stare 430.000 godina, za koju se pretpostavlja da je pripadala osobi koja je nastradala od udaraca u glavu tupim predmetom.
Ako su naučnici upravu, ova lobanja je dokaz o najstarijem poznatom ubistvu u istoriji čovečanstva. Kako bi uspeli da rekonstruišu ovu priču, međunarodni tim istraživača je prethodno morao da sastavi lobanju (nazvanu Cranium 17), koja se raspala na 52 komada.
Lobanja je hiljadama godina bila zakopana ispod gline u dubokoj jami planine Atapuerka. Interesantno je što je ova jama pod nazivom Sima de los Huesos (Jama kostiju), otkrivena tek 1984. godine, a u njoj su pronađeni ostaci 28 ranih neandertalaca koji potiču iz srednjeg ledenog doba, perioda koji je trajao od pre 781.000 do pre 126.000 godina, prenosi Avaz.
Jedini način da se do jame u kojoj je lobanja pronađena dođe jeste kroz vertikalni kanal dubine oko 12 metara. Naučnici nisu sigurni kako su tela dospela tamo, ali mnogi sumnjaju da su namerno bačena. Iako se malo zna o ostacima Cranium 17, uključujući i pol kojem je osoba čija je lobanja pripadala, ova glava kostura se izdvajala od svih drugih ostataka pronađenih u jami. Naučnici su utvrdili da je ova osoba umrla u mladosti, a lobanja je imala dve karakteristične rupe iznad levog oka.
Na prvi pogled, rupe su delovale kao posledica udaraca tupim predmetom, ali istraživači nisu mogli da budu sigurni samo na osnovu pogleda. Kako bi potvrdili svoje slutnje, tim istraživača je podvrgao lobanju rigoroznoj modernoj forenzičkoj analizi.
Nakon što su skenirali materijal i napravili 3D model, stvorili su se uslovi da izmere ugao pod kojim je došlo do preloma i ponovo odrede putanje udaraca potrebne da bi se proizvele takve rupe, kao i da ispitaju uzorak pukotine ne bi li zaključili da li je do ranjavanja došlo pre ili nakon smrti. Pored toga, istraživali su kosti ne bi li primetili nekakve znake lečenja – kao indikator da rane nisu bile fatalne, a zaključili su da je žrtva najverovatnije umrla od posledica ranjavanja.
Zatim, udarci nisu bili slučajni – povrede nastale slučajno obično se nalaze na bočnoj strani glave, dok su namerni udarci najčešće usmereni ka licu. Rane koje su pozicionirane na levoj strani lica ukazuju da bi eventualni napadač mogao da bude desnoruk, a prethodne studije su dovele do zaključka da je većina hominina pronađenih u Simi de los Huesosu bila desnoruka.
Daljim ispitivanjem skenirane lobanje se došlo do zaključka da je do povreda došlo iz različitih uglova, što ukazuje na dva pojedinačna udarca. Višestruki udarci najčešće ukazuju na to da postoji „jasna namera da se ubije“, tvrde istraživači.
Tokom ispitivanja drevnih kostura u prethodnim studijama, pojavili su se dokazi o kanibalizmu i povredama, a nijedna od tih smrti se ne može definitivno okarakterisati kao ubistvo. Kao takav, Cranium 17 predstavlja najraniji zabeleženi slučaj ubistva, i otkriva da je „agresija drevno ljudsko ponašanje“, tvrde autori.
Ostaje nejasno da li je ubica sakrio telo tako što ga je bacio u jamu ili je tijelo tamo deponovano tokom neke javne ceremonije. Ako drugi pojedinci čija su tela pronađena u jami nisu bili žrtve prikrivenih ubistava ili slučajnih padova, moguće je da su ih pripadnici njihove grupe spuštali u ovu raku. U tom slučaju, Sima de los Huesos predstavlja i dokaz o još jednoj prvoj, kako autori kažu, „najranije zabeleženoj sahrani u ljudskoj istoriji“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com