Zaječarska Gitarijada sledeće godine slavi pola veka postojanja a tokom svog trajanja imala je svojih uspona i padova, pa se nameću pitanja šta je ta manifestacija bila nekada, a šta je danas, šta je njen smisao i šta ona sada znači.
Odgovor na ta pitanja Tanjug je tražio na aktuelnoj 49. Gitarijadi od poznatih muzičara koji od svojih mladih dana učestvuju na tom najstarijem rok festivalu u Evropi: lidera grupe Van Gogh Zvonimira Đukića Đuleta i frontmena Generacije 5 Đorđa Davida.
Đukić kaže da je Gitarijada u početku bila jasna okosnica i smernica koja je mladom čoveku u sociološkom smislu trebala da ucrta put kojim treba da krene, ali i da ne može da se prenebregne činjenica da ona traje toliko godina „pogotovo u ovoj zemlji, u uslovima u kojima živimo, sa različitim uticajima iz medija kojima vlada neukus“.
„Ne znam da li u Evropi, a možda i u svetu postoji festival koji broji toliko godina“, kaže Đukić i podseća da su amplitude postojale, da je nekada bilo bolje, nekada lošije, ali i da ga fascinira to što u situaciji u kojoj neukus vrca sa svih strana Zaječarska Gitarijada doživljava svoj procvat.
On podseća da je dosta ljudi prozujalo zaječarskom binom, da se moglo čuti dosta muzičkih stilova i da publika to zna da ceni.
„Suština ovakvih festivala je okupljanje. Muzika dolazi kao Božiji lepak koji na najbolji način zna da polepi ono što je izgubljeno kroz vreme i radujem se toj 50-toj“, poetičan je Đukić.
Mladim muzičarima je Gitarijada bila način da dođu do svog singla, da se probiju, postanu poznati, međutim to se promenilo zbog napretka tehnologije koja omogućava da svako sebe može promovisati putem interneta.
„Diskografija više ne postoji. Napredak tehnologije je i doprineo, ali i uzeo je danak diskografiji, intelektualnoj svojini i autorskim pravima“, kaže Đukić.
On primećuje da izdavačke kuće više nisu potrebne, da su balast na celom svetu i da se na Youtube-u dnevno pojavi milion pesama, pa se zapitao da li ima boljeg načina da mladi čovek odmah plasira svima svoju ideju, da ne zavisi od nekih sujetnih ljudi „koji sede iza debelih vrata u debelim foteljama kao predstavnici diskografskih kuća i koji odlučuju o sudbini mladog čoveka“.
Đukić primećuje da je samoća ušla pod kožu svakog od nas, ali i da su festivali kojih ima sve više kako u zemlji, tako i svuda u svetu, mesta na kojima se okupljaju ljudi i da je energija koja tamo vlada nešto što novcem ne može da se plati, niti nešto može da zameni iskustva sklapanja novih poznanstava, prijateljstava, zatim putovanja, nove gradove…
On primećuje da više nema trgova i koncerata, jer se sve svirke dešavaju upravo na festivalima. „Exit je doživeo svoj 15. rođendan i opravdano je najbolji festival u Evropi. Zatim tu je Beer fest, ali i Koncert godine koji traje već 22 godine“.
Međutim, uvek postoji grupa ljudi pokušava da ospori i lične i uspehe manifestacija. Đukić na to kaže da je uvek bilo lako neradnicima da ospore nešto što ume da traje, „a da bi nešto znalo da traje mora da ima kvalitet i smisao, ali čoveku koji nije uspešan je najlakše da kaže „ovo ne valja“ ili „ovo je bezveze“. Najlakše je osporiti, a najteže je napraviti nešto novo, postaviti stvar na noge i omogućiti da ona traje 22, 29, 30 ili 50 godina“.
Đorđe David podseća da je Gitarijada ranije značila ljubav, uspostavljanje novih veza, poznanstava, „ljudi su posle nje išli odmah i pravili decu“, bio je prestiž pojaviti se i učestvovati na njoj, jer je to značilo da je osoba važna u društvu.
On poetski dodaje da je ona značila i apsolutnu identifikaciju sa onim što se zove gradska i urbana priča, zatim romantiku, identitet, prepoznavanje sa svetom, jer kako kaže rokenrol je jezik i ona vrsta kosmopolitizma koja se prepoznaje i kod eskima i crnaca i belaca.
„Hoću da kažem da ona nije gledala ni na boju kože, ni na rasu ili veroispovest, a Gitarijada je to zadržala do danas“, ističe David.
On, međutim, podseća da ona tokom dvehiljaditih bila grubo prizemljena, ali i da je 90-tih bila jedina sloboda na ovim prostorima kada je muzika u pitanju „kada su sve granice bile zatvorene i kada je rat ubijao ne samo rokenrol nego sve ljude u pojam, mozak, dušu. Gitarijada je uzela barjak i izvođači iz Slovenije, Hrvatske, Bosne su se ovde pojavljivali i svirali“.
David podseća da je Gitarijada tada bila prepuna što je pokazivalo da ljudi ne žele da pristanu na stege, već na slobodu, romantiku, emociju i primećuje da ona danas dolazi na mesto na kojem je bila i njeno trajanje pokazuje da gitaru, bas i bubanj nije uspelo ništa da pobedi uprkos napretku tehnologije u 21. veku.
On kaže i da je nekada svirati rokenrol bilo pitanje prestiža „morao si da imaš jasno definisan pravac i kvalitet kao pojedinac bilo kao gitarista, basista, pecač, bubnjar, klavijaturista, a izdefinisanost u smislu muzike je značila da si pravi – čovek koji ne pristaje na kompromise, čovek kojeg ne može ništa da zavede“.
Rokenrol je 90-tih godina otišao u „treći plan“ zbog popularnosti takozvanog di-džejinga, a već dvehiljaditih se ponovo vratio na velika vrata.
„Kada je reč o Srbiji i Balkanu loša muzika je počela da liči, svaka pesma podseća na drugu, isti autori rade za 17 pevačica, muziku i tekst, one idu kod istih plastičnih hirurga, pa počinju i fizički da liče jedna na drugu. Sve su iste, imaju iste aranžmane i tekstove, o istim stvarima pevaju. Kada su muški izvođači u pitanju oni kao da se oblače u istom butiku, pa opet isti kompozitori, tekstopisci…“, komentariše David muzičku scenu.
Međutim, on smatra da su ti izvođači pojeli sami sebe „i beskrajno im hvala na tome u ime rokenrol nacije na Balkanu koja predstavlja bunt, glas protiv svega lošeg što okružuje pojedinca ili skupinu koja se zove rokenrol sastav jer su nas ponovo bacili u prvi plan u smislu da ljudi ponovo traže tu vrstu identiteta, nešto sa čime će se poistovetiti, a da to ne bude lažno, instant ni trivijalno“.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com