Između 334. i 323. godine pre nove ere, veliki vojni zapovednik i kralj drevne grčke Kraljevine Makedonije stvorio je najveće carstvo u drevnom svetu koje se protezalo od današnje Grčke, Bugarske i Turske do Sirije, Libana, Izraela, Egipta, Iraka, Irana, Indije i velikog dela centralne Azije. I sve je to uradio do svojih ranih tridesetih godina.
Tim istraživača predvođen dr Tomasom Gerasimidisom sa Univerziteta Aristotel u Solunu završio je skoro 25-godišnje mukotrpno istraživanje o poslednjim danima života Aleksandra Velikog, sa zaključkom da je osvajač umro od nekroze pankreasa, a ne od malarije, tifusa ili upale pluća, kako se ranije mislilo, izvestio je grčki Sputnjik.
Dr Gerasimidis, iskusni profesor medicine, počeo je da proučava Aleksandrove poslednje dane 1995. godine, pažljivo analizirajući simptome bolesti koje je imao kralj Makedonije, a koje su opisali drevni istoričari, uključujući Arijana, koji se smatra jednim od najboljih izvora ovih podataka, kao i drugih — od Ptolomeja i Plutarha do Kvintusa Kurtijusa. On je svoj pristup nazvao „medicinom zasnovanom na dokazima“.
Nakon pažljive analize, profesor je zaključio da je teška sepsa, nastala zbog akutne nekroze pankreasa, odnela život neporaženom komandantu, uz ocenu da je bolest uzrokovao kamen u žučnoj kesi i zapovednikova ljubav prema obilju hrane i alkohola.
„Simptome su karakterisali izuzetno jaki bolovi u trbuhu nakon bogatog obroka i vina, nakon čega je usledila groznica i tokom narednih četrnaest dana svakodnevno, progresivno i fatalno narušeno zdravstveno stanje“, objasnio je dr Gerasimidis Sputnjiku.
Prema izvorima istraživača, prvog dana bolesti koja ga je zadesila u Vavilonu (današnjem Iraku), dok je planirao osvajanje Rima, Aleksandar je osetio jake bolove u stomaku i imao je temperaturu, što je podstaklo lekare da ga nateraju da povraća i da ga kupaju hladnim kupkama.
Ali groznica, znojenje i drhtavica kod zapovednika su se nastavili, i s vremenom se pretvorili u otežano disanje, iscrpljenost, žuticu i delirijum.
Posle četrnaest dana, 13. juna 323. godine pre nove ere, Aleksandar Veliki je umro od teške sepse u 32. godini, zaključio je dr Gerasimidis.
Uporedo sa dijagnozom nekroze pankreasa, profesor je odbacio druge hipoteze o Aleksandrovoj smrti. Primetio je, na primer, da malarija obično ne uzrokuje smrt tako brzo ili sa simptomima viđenim u slučaju Aleksandra Makedonskog. Zapaljenje pluća, sa druge strane, retko kada izaziva bolove u trbuhu. Istraživači su takođe isključili tifus i virus zapadnog Nila zbog nedostatka odgovarajućih simptoma.
Profesor je takođe odbacio nedavno predloženu teoriju da je Aleksandar oboleo od Gilijan Bareovog sindroma (GBS), retkog autoimunog poremećaja koji izaziva simptome u rasponu od slabosti u udovima do otkazivanja organa i potpune paralize. Naučnik je tvrdio da su visoka groznica i bolovi u trbuhu glavni simptomi koje je komandant ispoljavao, sudeći prema raspoloživim podacima, čime je teorija GBS-a odbačena. Štaviše, stav da je Aleksandar doživeo početak paralize, zadržavajući svoje kognitivne funkcije, ne može biti tačan, jer su svi dostupni izvori ukazivali na progresivni gubitak svesti.
Konačno, dr Gerasimidis osporio je i teoriju da je Aleksandar možda bio otrovan, rekavši da bi, s obzirom na jednostavne otrove dostupne u to vreme, kralj bio mrtav u roku od nekoliko sati, umesto da živi u mukama narednih 14 dana.
Desetogodišnja osvajačka kampanja Aleksandra Velikog dovela je do širenja grčke kulture, jezika i uticaja na većem delu Bliskog istoka, Persijskog carstva, zapadne Azije i severoistočne Afrike. Njegova vladavina je pokrenula „helenistički period“, tokom kojeg su udaljene teritorije koje su se prostirale na hiljade kilometara podlegle grčkom uticaju. Njegova zaostavština uključuje osnivanje više gradova uključujući Aleksandriju, Egipat, izgradnju velikih hramova i porast trgovine između Evrope i Azije.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com