Na današnji dan 1813. godine poginuo je Hajduk Veljko Petrović, jedan od najvećih junaka Prvog srpskog ustanka. Istakao se naročito u borbama oko Banje i Varvarina i u odbrani Negotina.
O njegovom junaštvu Vuk Karadžić je između ostalog zapisao: „Po srcu i po tjelesnom junaštvu bio je prvi ne samo u Srbiji, nego se slobodno može reći i u celoj Jevropi svoga svuda ratnoga vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vrijeme Bog zna da li bi se oni mogli s njim porediti.“
Veljko Petrović je rođen u selu Lenovcu kod Zaječara u bogatoj porodici Petra Petrovića, koga su zvali Sirenjar zbog mnoštva stoke koje je posedovao i sira što je prodavao. U mladosti je Veljko Petrović bio čoban i sluga. Sa svoje 22 godine, kao mladić je reagovao kada su dva Turčina napala njegovu sestru. Na mah ih je ubio i odmah se odmetnuo u hajduke. Prvo je išao u Vidin kod velikog odmetnika, bivšeg janjičara Pazvanoglua. Međutim i tu dolazi do izražaja njegova preka narav kada ubija dva Pazvandžijina momka i beži.
Od 1803. godine bio je hajduk u četi Stanoja Glavaša, da bi zatim prišao starešini Smederevske nahije, vojvodi Đuši. Kada vojvoda Đuša (Dušan Vulićević) traži od Stanoja hrabrog i poverljivog čoveka Stanoje nije imao boljeg izbora do Veljka. Od 1804 učestvovao je u ustanku u četi sa Glavašem, a posle sa Dušanom i Vujicom Vulićevićem.
Svojeglavost Veljkova je uticala na to da u vremena ratna ne bude poslušan ni Vujici, a potom ni Karađorđu. Sa Vulićevićem se borio za Beograd (1806), na čijim se šančevima hrabro borio. Godine 1807. postao je buljubaša i dobio dozvolu od Sovjeta da pobuni Krivi Vir i Crnu Reku. 1809. je branio Banju od Turaka.
Lična njegova hrabrost bila je izvanredna, i radi nje on je brzo postao razglašen na sve strane. Prek i uvek hajduk, Veljko nije bio mnogo disciplinovan, i Sovjet je imao s njim češće neprilika. 1810. godine odlikovan je zlatnim ruskim ordenom za hrabrost.
Hajduk Veljko Petrović, zmaj od Krajine, odlazio je u boj uz pratnju muzikanata, pravio haos u turskim redovima i potom se vraćao sviračima da bi u društvu lepih devojaka nastavio sa pićem i veseljem.
Veljko je bio prek, nikad nije hajao za disciplinu, često je ulazio u sukob sa nadređenima, ali hrabrosti tako glasovite da je svaki guslar znao po nekoliko pesama o čuvenom hajduku.
Mit oko njegove pojave je pomognut njegovim originalnim načinom pokazivanja pred bitku. Kada bi uzjahao svog omiljenog konja, Kušlju, Veljko je često pozivao muziku da svira pre nego što se upusti u bitku. Priča se i da je tu istu muziku ponovo pozivao posle završenog megdana da se pijanka i veselje nastavi.
Ženio se dva puta. Prva žena je bila Marija, najmlađa sestra po majci Stanoja Glavaša, ali ona nije mogla podneti hajdučki život Veljkov pa se raziđoše. Druga njegova žena, Čučuk Stana, bila mu je naročito mila.
Čučuk Stana se rodila oko 1795. godine u mestu Sikole, kraj Negotina, u porodici doseljenih Hercegovaca. Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu, a dosta kasnije je dobila i brata Mihajla. Iako su joj roditelji živeli u Negotinu, školu je završila u Beloj Crkvi. Po očevoj želji sve tri sestre su u mladosti nosile mušku odeću, jer nisu imale brata. Stana je bila mala i krhka, zbog čega je i dobila nadimak čučuk.
U istoriju i, još više, u legendu ujahala je opasana oružjem, prašnjava i oznojena, ljutita kao crvena papričica kojom je mazala usne. I to ne bilo gde nego u gnezdo junaka i kabadahija, u varošicu Poreč na Dunavu. Bilo je to zapravo izolovano ostrvo – ada, blizu Đerdapa, okruženo bedemima i obalskim liticama, neosvojivo srpsko uporište u kome je vladao zakon jatagana i kubure. U njemu je vojvoda Milenko Stojković, poglavar Porečke nahije, imao harem zarobljenih Turkinja gde su čelnici Prvog srpskog ustanka – vojvoda Dobrnjac, kapetan Stojan Abraš, Hajduk Veljko i drugi viđeniji ustanici – u kocki i piću nalazili predah i utehu između krvavih borbi za oslobođenje.
Bilo je to 1809. godine, mada neki spisi, inače vrlo škrti kad je reč o liku i delu Čučuk-Stane, upućuju na 1812. i njen (sudbonosni) susret s Hajduk-Veljkom smeštaju u drugo okruženje, u kuću izvesnog negotinskog prote. Tek, kudikamo uzbudljivije predanje veli da je petnaestogodišnje devojče dojezdilo u Poreč u potrazi za onima koji su, pod izgovorom da sakupljaju porez za ustanak, opljačkali kuću njenog oca Radovana Plještića u selu Sikole na obroncima Deli-Jovana. I bez ikakvog straha, onako kako je učio otac koji je, budući još bez muškog potomka, sve tri kćeri odevao u mušku odeću, tražila pljačkaše. Epska priča kaže da je prišla najhrabrijem i najmušičavijem od svih Karađorđevih ustanika i prekorno ga zapitala: „Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?” Najbolji megdandžija svoga vremena za trenutak je u neverici zurio u drskog omalenog gosta (čučuk je na turskom mali, krhak), onda mu se brk podigao u osmeh i naredio je svojim momcima da donesu opljačkano. Potom je, dodaje priča ako ne laže, i sam darovao lepo crnpurasto devojče uz reči: „Sad sam te ja darovao, sad si moja!”
Ništa čudno, ako je verovati narodnom pevaču:
„Vitka stasa ko plavetna jela,
belo lice ko u gorske vile
košute je rosom zadojile,
Hajduk Veljka lepotom zanela,
na njoj šušte carigradske svile,
zveče nize ispod grla bela,
vrane kike splela na uvojke,
tesan jelek pritegao dojke…”
Leporeki uvod za još lepšu legendu koja je sledila. Za ljubav nezabeleženu u našem važnim događajima obeleženom 19. veku.
Čučuk Stana je bila mnogo draga Hajduk Veljku. Za Čučuk Stanu se vezuju mnoge priče uključujući i one da se sa Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila: dve na nozi, jednu na ramenu, a jednu, napravljenu turskim jataganom, na potiljku. Puškom je baratala kao pravi ratnik, svaku metu pogadala je sa ogromnom preciznošću, a u sedlu bila sigurna i vešta.
Hajduk Veljko Petrović, rođen u istočnoj Srbiji, u selu Lenovici, oko 1780. godine, „manit” junak na glasu i među Srbima i među Turcima, megdandžija koji je na dvoboje jahao praćen muzikantima, čovek četrdesetih godina, nije odoleo čarima prkosne petnaestogodišnjakinje. Naredne četiri godine delili su čardak na Baba-Finkinoj kuli u Negotinu ali i okolna bojišta. I postelju i kuburu.
Izvesno je da su bili u braku za koji je, da bi ga ozvaničio u crkvi, hajduk morao da potplati sveštenike, ali i svoju prvovenčanu ženu Mariju koja je živela u Beogradu, dajući joj imanje u Jagodini. Takođe se pouzdano zna da Hajduk Veljko i Čučuk Stana nisu imali poroda. Ostalo je narod, kroz legendu i pesmu, dopisao.
Po toj usmenoj predaji, Stana je i ratnik koji se ne boji ni neprijateljskog sečiva niti kuršuma, ali je i poslušna žena u trenucima kad „…pesma s ori, Veljko vino pije, a dvori ga dilber Čučuk Stana…” Sve ono što je narodni pevač, u ushićenoj neverici pošto je u pitanju žena, želeo da prenese dalje. I preneo je uspešno.
Vrhunac bajkovite ljubavne priče, odnosno romantičnog vojevanja zbio se u leto 1813. godine. Mirom u Bukureštu, 16. maja 1813, Rusija je dozvolila Turskoj da uzme srpske gradove, a ovi nisu dangubili te su oslobođeno područje opkolili brojnim trupama. U obruču se našao i Negotin sa sve svojom Krajinom. Karađorđev prezimenjak nije poslušao vožda da se povuče, uz već poznatu rimovanu zakletvu „Glavu dajem, Krajinu ne dajem”. Dao je i glavu i Krajinu.
Herojski, kako je i pripadalo najsjajnijem ratniku Prvog srpskog ustanka.
Pre nego što je krenuo u poslednju bitku, Hajduk Veljko je, uz velike muke, ubedio svoju dilber Stanu da se sa zbegom nejači i njegovim bratom Milutinom povuče u Poreč, onu po njih sudbonosnu adu usred Dunava. Međutim, odmah nakon vesti da je njen Veljko do nogu potukao Turke kod Bukovča, u Negotin je ujahala Čučuk Stana, da bude tamo gde joj je, neupitno je verovala, oduvek bilo mesto. Kakve su to bile noći pod zvezdama. Svake od njih, petnaest zaredom, dvojac je s odabranom družinom izletao iz opsađene varoši i Turcima, pod vrhovnom komandom zloglasnog Rušid-paše, nanosio stravične gubitke. Danju su nadgledali odbrambene šančeve na koje je neprijatelj, brojniji i razjareniji, besomučno nasrtao.
Kažu da je bio vreli julski petak kad je, dok je nadgledao šanac u Vlaškoj mahali, topovsko đule na dvoje raznelo Hajduk-Veljka. Neki izvori navode da ga je izdao njegov karavlaški pobratim Anastas Armaš koji je svojim novim nalogodavcima javljao raspored šančeva i kula, te brojno stanje i kretanje viđenih srpskih vođa u Negotinu. Tako je turski tobdžija i „našao” dotad neuhvatljivog hajduka. Zapis dotekao do naših dana veli da „ženata mu se šest dni s Turci bi v Negotin sos njegovi trista vitezi”.
Legenda, pak, kaže da je neutešna udovica danima i noćima vojevala u razrušenom Negotinu i oko njega. Danju se suprotstavljala talasima neprijatelja, a noću je s preostalom Veljkovom družinom upadala u bunovne turske redove. Sve dok je Veljkov brat Milutin, koji je Veljka sahranio kod negotinske crkve, nije naterao da se, s četiri rane, povuče i odjaše u (srpsku) legendu.
Posle Hajduk Veljkove pogibije, izbegla je i živela u Pančevu.
Posle smrti Hajduk Veljka, Stana se udala za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća (grč. Georgakis Nikolau Olimpos). Kapetan Jorgać je bio jedan od vođa Heterističkog ustanka u Grčkoj. Zajedno sa njim je prešla da živi prvo u Vlašku, a nakon pokušaja Turaka da ih likvidiraju, prešli su u Bukurešt.
Čučuk Stana i kapetan Jorgać su dobili troje dece: Milana, Aleksandra i ćerku Jevrosimu. To je bio osnovni razlog da pređu u Rusiju, a zatim u Hotin. Tu su se nalazile i grupe srpskih ustanika. Posle izbijanja ustanka Heterista 1821. godine, među kojima je bilo i Srba, kapetan Jorgać se sa svojih 480 saboraca smestio u manastiru Seku, u severnoj Moldaviji. U toku ratnih operacije bili su opkoljeni jedinicama turske vojske. Izlaz su našli u samoubilačkom paljenju baruta i eksploziva. Zajedno sa Heteristima u vazduh su odleteli i Turci.
Čučuk Stana se 1842. godine zajedno sa decom, preselila u Atinu gde je umrla i sahranjena 1849. godine.
Izvor: Krstarica/Politikin zabavnik
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com