Danas su poznata imena devetorice boljševika ubica Romanovih kao i mnoštvo pikantnih, zanimljivih, nekad i morbidnih detalja. Poput onoga da je tonski zapis ispovesti jednog od svedoka iz te noći obožavao stalno i iznova da preslušava šef KGB-a Juri Andropov, koji je od 1982. do smrti 1984. vodio SSSR kao generalni sekretar CK KP.
Ili da je veliki plavi safir koji je nekada pripadao Romanovima, navodno vredan i do 10 miliona dolara, pronađen u sefu Josipa Broza Tita nakon smrti maršala 1980. Ili da je, pri ekshumaciji Romanovih 1991., pored tela Tatjane pronađen i kostur njenog psa, francuskog buldoga Ortipa, kojega je dobila četiri godine pre ubistva.
Svaka nova vest o porodici i danas privlači pažnju. Tako je prošle godine istaknuta vest da je u australijskoj zabiti, 300 kilometara od Darvina, tokom šetnje psa u 72. godini umro Leonid Kulikovski, unuk Olge Aleksandrovne, velike vojvotkinje i sestre cara Nikole II.
“Car Nikola II. bio je jako religiozan čovek, vrlo posvećen idejama duhovnog i ideji božanskog poslanja ruskih monaha. Verovao je da je njihova vlast poslata od samog Boga”, rekao je Das.
Takva upućenost na crkvu značila je da je Ruska pravoslavna crkva pogubljenje takve vladarske dinastije doživela kao nenadoknadivi sopstveni gubitak. Ali životna filozofija cara i porodice imala je kobne posledice.
Car i carica bili su sasvim upućeni u rusku narodnu duhovnost, što ih je dovelo i do prijateljstva sa mistikom, hodočasnikom i isceliteljem Grigorijem Raspućinom. Pitanje tolike emocionalne zavisnosti od prijateljstva sa Raspućinom, kaže Das, o poverenju u njegove moći, uprkos tome što je bila reč o visoko obrazovanoj, uz to carskoj porodici, seže u samu srž uzroka pada Romanovih.
“Nikola II. i supruga bili su emocionalno potreseni svih tih godina zbog zdravstvenog stanja njihovog sina i u jednom trenutku uhvatili su se Raspućina kao poslednje nade. A tu onda možemo da primetimo još nešto. Početkom 20. veka Rusija se industrijalizovala, cvetala je umetnost, pojavio se film. Intenzivno se razvijala, modernizovala dok su oni nastavljali da žive u sasvim drugačijem svetu, odvojeni od realnosti”, ispričao je Das i to.
Oko njih je cvetalo buđenje pokreta za građansko i socijalno oslobođenje, čega oni nisu bili svesni, kao ni jačanja revolucionarnih kretanja. I to uprkos tome što su njegovog dedu Aleksandra II. 1881. ubili upravo takvi, i to u šestom atentatu na njega u samo 15 godina.
Sasvim drugačiji bili su carevi preci koji su dinastiju i Rusiju učinili silom kakvu je on baštinio nasleđenom titulom. Petar Veliki je početkom 18. veka Rusiju izrazito proširio, reorganizovao i učinio je pomorskom silom.
“On je postavio Rusiju na put da postane sila kakva je danas. Rusija je svoj jedini izlaz na more imala samo na Arktičkom okeanu, Baltik pre i posle njega naprosto nije bio isti. Petar je imao viziju gde Rusija treba da ide da bi postala snažna zemlja. Zato je i išao kroz reforme bez obzira na cenu koju su plaćali njegovi ljudi. Shvatio je da Rusija mora da bude sigurna da bi bila sila”, rekao je reditelj.
Na presto je 37 godina nakon Petra Velikog došla Katarina Velika. Rođena kao Sofija u pruskoj plemićkoj porodici koja je vladala Anhaltom, udali su je za Petra III. 1745. sa samo 16 godina.
“U Rusiju je došla kao jako mlada i provela nekoliko vrlo nesrećnih godina. I ona i njen suprug bili su nezadovoljni, imali su odnose sa drugima. Ali upravo taj osećaj podstakao je da pokuša da dovede pod kontrolu svoj život i svoju budućnost. Rekao bih čak da je to uticalo i na određenu grupu njene bezobzirnosti.“
„Ubrzo je ostvarila prve vojne pobede, Rusiju je učinila velikim svetskim igračem, njen se položaj potpuno promenio. Ipak, mislim da je ceo život ostala nezadovoljna. Imala je loš odnos sa sinom, a i jako je mučilo šta će se dogoditi sa Rusijom nakon njene smrti. Bila je vojno uspešna, sprovela je reforme, uvela obrazovanje za žene. Bila je uspešna, koliko god da reformama nije obuhvatila siromašne”, rekao je Das.
O njoj se i danas u istoriji piše kao o vrlo promiskuitetnoj vladarici, čak i dozlaboga perverznoj.
“Smatram da su politički rivali pokušavali da je diskredituju kroz njen seksualni život. Vladari širom Evrope pokušavali su da je na taj način ocrne, iako nije bila ništa promiskuitetnija od ostalih kraljeva i kraljica u Evropi tog doba. Jasno je da je to bilo zato što je bila suparnik i zato što je bila žena”, objasnio je Das, a prenosi portal Express.hr
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com