Irvas pripada vrsti velikih jelena. U tundrama i predelima severnih šuma Evrope, Azije i Severne Amerike, na Grenlandu i velikim ostrvima živi divlji jelen koji se naziva karibu. Pripitomljeni irvas preovlađuje na Čukotskom poluostrvu.
Karibu je braon boje, sa velikim vratom i krstima. Visok je oko 120 centimetara, a dugačak oko 180. Čukotski irvas je pripitomljen, pa zbog ukrštanja može biti braon, sivih, crnih ili belih primeraka u istom krdu. Pošto neki pripitomljeni irvasi izgledaju mnogo drugačije od divljeg karibua, ljudi ponekad misle da je reč o dve različite vrste životinja. Međutim, razlika je samo rezultat selekcije odgajivača. Životni vek u divljini im je desetak godina.
Kopita irvasa su široka da bi im olakšala kretanje po mekoj zemlji, a udubljenja na njima, nalik na kašiku, idealna su za kopanje po snegu. Za razliku od drugih vrsta jelena, i mužjaci i ženke imaju rogove, ali su mužjakovi veći i lepši. Služe im kao ukras i oružje za borbu sa suparnicima u sezoni parenja. Rogovi im svake zime otpadnu, da bi ponovo izrasli još veći i lepši. Karibu je društvena životinja – živi u krdu.
U proleće se hrane travama, trskom, biljkama cvetnicama i vrbovim lišćem. Leti ih napadaju rojevi komaraca i muva, od kojih beže u vetrovite predele u priobalju ili traže spas na mestima gde se snežni pokrivač nije istopio. Krajem avgusta i početkom septembra kreću u zimska staništa. Ove životinje prilagođene su zimskim uslovima života. Da bi preživele period kada je hrane malo, one manje jedu, a metabolizam im se usporava. Biljojedi su, pa glad utoljavaju lišćem i travom. Pošto led i dubok sneg otežavaju pristup hrani, karibui odlaze u šumovite predele u kojima je snežni pokrivač manji, a kora drveća prekrivena jestivim lišajevima.
Ljudi u Aziji odavno su pripitomili karibua. Postoje dokazi da se to dogodilo još pre pet hiljada godina, u južnoj oblasti planine Altaj. Verovatno svi irvasi potiču od tih davno pripitomljenih životinja, pošto su svi savremeni pokušaji da se od divljih karibua dobiju domaće životinje bili bezuspešni.
Danas mnogi domoroci, od Laponaca u Skandinaviji, preko stanovnika severne Evrope i Azije, pa sve do Beringovog moreuza, žive od uzgajanja irvasa, a rogovi ovih životinja vrlo su cenjeni u kineskoj tradicionalnoj medicini. Irvasi se najviše gaje u Rusiji, gde ih ima preko dva miliona. U Severnu Ameriku stigli su tek krajem devetnaestog veka, kada su uzgajivači doveli čukotskog irvasa na Aljasku i naučili Eskime da ih gaje. Neke vrste irvasa gaje se zbog mesa i kože, a druge vrste da bi vukle sanke.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com