U mnogim kulturama, uobičajeno je praznoverje da ljudi kucaju o drvo da bi prizvali sreću ili odbili nesreću. Ipak, dok je izraz ‘kucati o drvo’ poznat od 19. veka, čini se da nema univerzalnog dogovora o tome kako je nastao.
Jedno od najčešćih objašnjenja za ovaj fenomen je običaj iz drevnih paganskih kultura, kao što su Kelti, koji su verovali da duhovi i bogovi žive u stablima. Kucanje o deblo stabla verojatno se praktikovalo kako bi se potaklo dobro raspoloženje i zatražila zaštita nadprirodnih bića. To je mogao biti način iskazivanja zahvalnosti za sreću koju čovek ima.
Još jedna teorija jeste da su ljudi kucali o drvo da bi izbegli zle duhove ili ih sprečili da slušaju kad su se hvalili zbog svoje sreće, čime se sprečavao preokret njihove sreće u nesreću.
U međuvremenu, Hrišćani često povezuju ovu praksu s drvetom krsta s Kristovog raspeća, piše History.
Neki istoričari i istraživači smatraju da je kucanje o drvo noviji fenomen. U svojoj knjizi ‘Zov igrališta’ (The Lore of the Playground), britanski folklorista Steve Roud prati istorijski razvoj dečje igre iz 19. veka pod nazivom „Tiggy Touchwood“, vrstu igre u kojoj su igrači imuni od toga da su uhvaćeni kad god dodirnu komad drva poput vrata ili stabla.
– Budući da je igra bila zamišljena da pruži ‘zaštitu’ igračima, gotovo je sigurno da je ona izvor savremene praznoverne prakse kucanja o drvo – objašnjava Roud.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com