Mislite da je deci bogataša lako? Verovatno biste pomislili da je velika sreća roditi se u porodice milionera, ova dadilja iz prve ruke zna da to i nije baš tako.
Elena Minčeva, tridesetpetogodišnjakinja poreklom iz Rusije provela je gotovo godinu dana radeći kao dadilja za jedan od najbogatijih parova u Čikagu. Svoje iskustvo pretočila je u knjigu „Dadilja milionera“. Za Njujork Post otkrila je detalje svog naizgled savršenog zaposlenja.
Prvo sa čim se susrela bila je velika količina drame u bogatom domu.
„Otpuštena si. Ovo je moja kuća, a ja te ne podnosim“, vikala bi žena na nju, vređajući je kako „ne koristi mozak“, na šta bi suprug odvratio: „Zapravo, ovo je moja kuća. Kako bi bilo da ona ostane, a ti da odeš?“
Tu bi se svađa nastavila, a Elena bi bila samo pion u igri ovih multimilionera. Posao je prihvatila 2014. sa velikim uzbuđenjem jer se činilo da će postati deo „savršene porodice“ kod dobrodržećeg preduzetnika i njegove žene koja se ranije bavila manekenstvom.
S obzirom na to da je tada tek stigla iz Moskve u Ameriku, tražila je dobro plaćen posao kao dadilja kod porodice sa kojom bi živela. Činilo se da joj se snovi ostvaruju kad je ušla u raskošnu kuću sa šest spavaćih soba.
Plaćali su joj oko 150 dolara dnevno za šesnaest sati rada između 6 ujutro i 10 uveče. To joj je odgovaralo jer je tako mogla da uštedi novac.
„Nadala sam se da će ovo biti stalan posao gde ću moći da učestvujem u vaspitanju dece“, rekla je Elena, ali već prvog dana je pošlo po zlu.
Kada je deci poslužila ručak, majka je uletela u kuhinju i upitala je zašto ih nije nahranila. Dadilji ništa nije bilo jasno dok joj ljutita žena nije objasnila da sedmogodišnji Kameron ne jede samostalno, već zahteva da se hrani.
U narednih nekoliko nedelja, ponašanje poslodavaca je bivalo sve gore. Većinu svoje smene je provela na nogama. Osim brige za decu, morala je da čisti, kuva, ide u kupovinu i pere veš, a slobodan dan dobijala bi tek svake druge subote.
Još su gore prošla njihova deca koja sa svojim prezaposlenim roditeljima nisu provodila gotovo ni malo vremena. Jedna od dužnosti dadilje bila je da pazi da vikendom ne bude roditelje. Četvorogodišnji Džek bi je ponekad u suzama pitao: „Zašto mama ne želi da bude sa mnom?“
Majka je sve rešavala narudžbinama skupih igrački, a otkazivanje dostave je služilo kao pretnja kada bi deca zahtevala više njene pažnje. Maleni Lameron je imao najviše problema. Jedna od najgorih situacija se dogodila kada je, zajedno sa osmogodišnjom sestrom Izabelom upisan u letni kamp, gde su trebali da se voze autobusom.
Kameron je molio da ga voze roditelji, ali oni su hteli da se više socijalizuje sa vršnjacima i odbijali da ga uteše. Scena se dogodila kad se mališan u trenutku očaja uhvatio za majčinu nogu, moleći je da ne ide.
„Makni ga“, dreknula je majka na Elenu. „Ti si dadilja, ali nemaš pojma šta bi sa njim.“
„Ti si mu majka. Ti ne znaš šta bi sa svojim sinom“, odgovorio joj je ljutito dečakov otac.
Nakon deset meseci takvih ispada, Eleni je prekipjelo i odlučila je da da otkaz. Jednog dana ostavila je decu u školu, vratila se po svoje stvari i napustila njihovu bogatašku kuću. Nakon toga našla je posao u dobrostojećoj porodici, koja nije imala milione, ali su bili ljubazni i pristojni ljudi.
„Na tom sam iskustvu naučila kako deca trebaju ljubav više nego novac i materijalne stvari. Ljubav je nezamenjiva“, zaključila je Elena.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com