U moderno doba, čim se pojave prvi znaci zime, ljudi oblače džempere, deblje štrikane bluze, tople pantalone, a tu su i vunene kape i rukavice. Za ovu odeću znali su i naši davni preci. Po nekim istorijskim podacima, pre nekoliko hiljada godina otkriven je način na koji se može stvoriti topao odevni predmet. Neki podaci govore da je tajna štrikanja otkrivena pre oko pet hiljada godina, a pretpostavlja se da su za ovu veštinu znali i drevni narodi Inke.
Veruje se da su Arabljani prvi otkrili iglu za štrikanje, koja je imala kukicu na vrhu, sličnu današnjim iglama za pravljenje tapiserija. Prema nekim pronađenim ostacima u arheološkim nalazištima, ove igle pravljene su od drveta, slonovače i životinjskih kostiju, gvožđa, riblje kosti i drugih materijala. U početku je odeća napravljena uz pomoć ovih igala i vune ili pamuka imala isključivo zaštitnu svrhu, a mnogo vekova kasnije pažnja je počela da se usmerava i ka njenom lepom izgledu.
Da bi došli do neophodnog materijala za štrikanje, ljudi su gajili ovce baš za ovu namenu. Vuna je obrađivana na razne načine, od jednostavnog sušenja na suncu do mašinske obrade u moderno doba. Štrikanje odeće bio je ženski posao, a s vremenom je postao tradicija žena na selu. U srednjem veku štrikanjem su se bavile monahinje u manastirima; one su pravile odeću i delile je siromašnima, a s vremenom se to umeće prenelo u gotovo sve krajeve sveta.
Vešte ženske ruke stvarale su prave umetničke radove, a u godinama koje su usledile stvoreni su i novi načini štrikanja, izmišljeni su novi bodovi i novi radovi. Novo doba donelo je i novu tehnologiju, pa je ručni rad vrednih pletilja gotovo u potpunosti zamenjen mašinskim i fabričkim štrikanjem. Ovakvi proizvodi postali su jeftiniji, a samim tim i pristupačniji velikom broju ljudi. Ipak, i danas je ručno štrikana odeća cenjena, pa su džemperi i drugi odevni predmeti od vune iz domaće radinosti, uprkos visokoj ceni, veoma popularni.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com