Prvo spuštanje ljudi na Mesec, misija Apolo 11, bila je fascinantno precizna za to vrene. Što se preciznosti tiče, u nekim stvarima zadovoljila bi standarde i danas. Raketa Saturn V poterala je svemirsku letelicu do brzine od čak 11 kilometara u sekundi, sve do Meseca udaljenog 384.400 kilometara, što je oko 1,5 svetlosnih sekundi.
Ono što fascinira je činjenica da je zapovedni centar u Hjustonu u svakom trenutku kontrolisao položaj Apola 11 do dozvoljene greške od samo devet metara. Išlo su do krajnjih granica merljivosti tog doba, do milisekundi.
Uprkos tome, dogodilo se nešto neverovatno – zna se da su se Nil Armstrong i Baz Oldrin na Mesec spustili 20. jula 1969., da je to bilo u subotu u 22 sata i 56 minuta po istočno američkom vremenu, ali ne i u koliko sekundi. Armstrong je rekao: „OK, sada ću izići.“ Usledila je pauza od osam sekundi, a onda je rekao: „Ovo je mali korak za…“ I tako dalje.
U kojoj tačno sekundi je čovek prvi put zagazio na površinu Meseca? Službeno saopštenje NASA-e kaže je da se to dogodilo u 22.56.20. Njujork Tajms je preneo isto. Ali, kad je počeo da se pravi transkript razgovora Armstronga sa Zemljom, ispalo je da se to dogodilo između 22.56.43 i 22.56.48. Još veća zbrka nastala je kada je NASA u novembru te godine objavila svoj konačni izveštaj – i vreme 22.56.15.
Magazin Atlantik, bez puno respekta za NASA-u tog vremena, navodi da se stručnjaci danas slažu da je tačnost tog službenog izveštaja uputna jer reč je o dokumentu podložnom mogućim greškama niza ljudi koji su učestvovali u njegovom sastavljanju. Pritom se misli na kancelarijske službenike, naravno, ne na naučnike.
Džejkob Stern možda je našao način kako da tome doskoči pola veka kasnije. Naveo je da je izvesni nemački stručnjak za software, Heiko Kafen, 2009. pokušavao da napravi program koji bi savršeno vremenski tačno pratio to putovanje na Mesec. Nazvao ga je na 50. godišnjicu spuštanja, a ovaj mu je rekao da nema mnogo vremena za razgovor jer je pri kraju praćenja rada programa na 192 sata dugom putovanju Apola 11.
On je, takođe, upoređivao transkripte snimaka sa pravim snimcima i našao je da se ne slažu u delu stupanja Armstronga na Mesec. Rekao je da je jako razočaran što se NASA barem za 50. godišnjicu „možda najvećeg dostignuća čovečanstva“ nije bolje potrudila da tačno utvrdi taj istorijski trenutak. Kafen je svoj posao započeo još 2011. Pritom je naišao na mnoštvo prepreka.
Prateći što se događalo s televizijskom slikom tokom prenosa s Meseca, dakle brzinom svetlosti, do Zemlje, a onda kroz analognu elektroniku tog doba, sve dok nije stiglo do gledalaca, došao je do ukupnog kašnjenja od čak nekoliko sekundi u odnosu na tačno događanje na Mesecu.
Kako su slika i zvuk išli delom različitim putanjama kroz aparaturu, bilo je jasno da se lako moglo dogoditi da postoji vremenska nepodudarnost jednog s drugim. To se i danas, u digitalnom dobu, događa kod direktnog televizijskog prenosa, a kamoli pre pola veka.
„Na kraju, nikada nećemo znati da li su video i audio sasvim sinhronizovani“, rekao je Kafen.
Problem je i to što je snimak, ipak je to bila 1969., bila takva da u senci lunarnog modula nije bilo jasno u crno-belom prikazu da li je u datom trenutku Armstrongu stopalo još uvek na letelici ili već na tlu. Da prema ljudima tog vremena ipak ne smemo da budemo previše strogi, slaže se i Bil Beri, istoričar NASA-e.
„Tačan trenutak kontakta Nilove čizme s površinom Meseca neizbežno je danas u domenu interpretacije, jer se u to vreme udaljenost merilo oruđima koja nisu bila zamišljena za utvrđivanje takve tačnosti“, rekao je.
Kafenu je zbog toga preostalo da radi sa „razumnim pretpostavkama“. Njegov nalaz je da je Armstrong zakoračio u 22 sata, 56 minuta i – 22 sekunde. Erik Džouns, jedan drugi superstručnjak, bivši istraživač u Los Alamos nacionalnoj laboratoriji, došao je, prateći Kaffenova saznanja do vremena 22.56.15.
Što se Berija tiče, on se time ne zamara, ne smatra da je uopšte bitno cepidlačiti oko nekoliko sekunda u ovom ili onom smeru, kad niti je vreme igralo ulogu u tom događaju, niti je oprema bila takva. A to znači da se danas to više ne može sa sigurnošću rekonstruisati.
„Eto, to se događa kad zaluđenici za svemir i inženjeri imaju na raspolaganju 50 godina da analiziraju iznova i iznova podatke“, rekao je kroz šalu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com