Otkriće da na Veneri postoji fosfin, PH3, gas koji na Zemlji isključivo stvaraju živa bića, probudilo je radoznalost i maštu miliona ljudi širom sveta.
Jedno od ključnih pitanja koja su se nametnula jeste kako bi taj život, ako postoji, mogao da izgleda i funkcioniše?
Od rajskog vrta do paklenog kotla
Ideja da na Veneri postoji život nije novog datuma. Susedna planeta dugo se smatrala Zemljinom sestrom blizankinjom, a u nekim drevnim mitologijama smatrala se naseljenom. Slične je veličine, ima sličnu gravitaciju, sličan sastav, stenovita je, a kruži u zoni koja bi mogla biti nastanjiva. Švedski hemičar i nobelovac Svante Arhenius je početkom prošlog veka izneo zamisao da bi na Veneri mogao da postoji život sličan životu na Zemlji u doba dinosaurusa s vrućom klimom i bujnom vegetacijom.
Međutim, prva ozbiljna istraživanja svemirskim letelicama, poput američkog Marinera i ruske Venere 1960-ih godina, preokrenula su ovu idiličnu sliku o rajskom vrtu naglavačke. Pokazalo se da je srednja temperatura na Veneri oko 460°C, što je dovoljno da se rastopi olovo, da je pritisak njene atmosfere oko 90 puta veći nego na površini Zemlje i da se njena atmosfera uglavnom sastoji od ugljen-dioksida i oblaka sumporne kiseline u kojima većina zemaljskih organizama ne bi mogla da opstane. Takođe je otkriveno da su vetrovi na Veneri mnogo brži nego na Zemlji.
Život visoko u oblacima
Ali, uprkos ovim otkrićima, nisu svi naučnici odustali od vanzemaljaca na Veneri. Od tada do danas mnogi su smatrali da bi život tamo mogao da opstane negde u oblacima na visinama na kojima bi pritisak i temperatura mogli da budu sličniji onima na Zemlji.
„Iako uslovi na površini čine hipoteze o životu kakav poznajemo na Veneri neuverljivim, oblaci na Veneri sasvim su druga priča“, napisali su Karl Sagan i Harold Morovic u časopisu Nature 1967.
Naime, iako su kiseli, ti oblaci u sebi sadrže temeljne sastojke potrebne za život – Sunčevu svetlost, vodu i organske molekule, a temperatura i pritisak negde na pola visine do koje se oni prostiru slični su onima na Zemlji.
U prilog takvoj mogućnosti govorila su i rana istraživanja koja su pokazala da Venerina atmosfera upija više ultraljubičastog svetla nego što bi se očekivalo. Mada se ova pojava mogla objasniti prisustvom sumporovih jedinjenja, neki naučnici razvili su modele prema kojima bi vanzemaljci na Veneri mogli da budu nastanjeni u oblacima. Oni bi mogli da budu mikrobi čiji metabolizam razgrađuje sumporova jedinjenja, mogli bi u njima čak da imaju i različite životne cikluse na različitim visinama, a neki od njih bi mogli da budu stanja mirovanja.
Na Zemlji se u nekim delovima sveta mikroorganizmi takođe mogu naći u atmosferi na velikim visinama od 10-ak kilometara. Ali, na našoj planeti oblaci nisu trajna pojava. Oni brzo nastaju, isušuju se i nestaju tako da ne mogu stvarati stabilna staništa i ekosisteme. Na Veneri je situacija drugačija. Tamo oblaci postoje već stotinama miliona godina.
Naučnici smatraju da je Venera u davnoj prošlosti mogla da ima život. S vremenom su se u njenoj atmosferi nagomilali gasovi staklene bašte, ona se jako zagrejala, a zagrevanjem se promenila i njena hemija. Zato bi mogući život na Veneri najverovatnije bio neka vrsta ostatka nekadašnjeg života koji se preselio visoko u atmosferu i tamo opstao.
Iskustva na Zemlji pokazala su da ekstremofili, mikrobi prilagođeni životu u ekstremnim uslovima, mogu preživeti u izuzetno negostoljubivom okruženju, u kiselim vodama gejzira i vulkana.
Zašto je fosfin jak indikator postojanja života?
Prema trenutnim saznanjima, fosfin se na stenovitim planetama kao što su Zemlja i Venera, stvara isključivo u živim organizmima ili pak u ljudskim fabrikama i laboratorijama. Budući da je vrlo otrovan, u Prvom svetskom ratu koristio se kao hemijsko oružje. Danas se još uvek koristi kao sredstvo za zaprašivanje u poljoprivredi.
Na Zemlji ga uglavnom stvaraju anaerobne bakterije, dakle one koje mogu živeti bez kiseonika. Njih možemo pronaći u zemlji, u močvarnim područjima i u crevima životinja.
U slučaju novog otkrića posebno je neobično to što su utvrđeni nivoi fosfina mnogo viši nego u Zemljinoj atmosferi. Ali, najčudnije je da fosfin postoji u oksidativnoj atmosferi Venere, u kojoj bi se trebalo da oksidira u fosfornu kiselinu.
Za kraj treba istaći da autori studije objavljene u časopisu Nature Astronomy upozoravaju na dve važne stvari.
Prva je da je ovo otkriće toliko neočekivano da ga treba potvrditi nezavisnim istraživanjima, što je uobičajena naučna praksa.
Druga je da postoji mogućnost da fosfin na Veneri nastaje u nekom geohemijskom procesu koji ne poznajemo.
Dakle, lepo je pustiti mašti na volju, ali ozbiljne zaključke ipak se treba sačekati.
(Index.hr)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com