Morske dubine privlačile su ljude od davnih vremena. Veštinu ronjenja čovek je savladao još odavno, tačnije, pre više hiljada godina. Od samog početka ljudi su pokušavali da otkriju tajnu koja se krila na dnu mora i okeana, a tako je, čini se, i danas.
Stari zapisi Aristotela o lovcima na sunđere i Tita Livija o lovcima na podvodno blago ukazuju na to da je i u njihovo vreme ronjenje bilo poznato. Međutim, tadašnji ronioci nisu mogli da ostanu pod vodom duže od dva minuta, jer nisu imali nikakvu opremu i pomagala pomoću kojih bi mogli da dišu ispod vode. Da bi produžili boravak roniocu ispod vodene površine, pronalazači su počeli da tragaju za najboljim načinom da obezbede dovoljne količine vazduha da može da diše u vodi. O tome govore i dva asirska reljefa iz 900. godine pre naše ere koja prikazuju plivače pod vodom – oni su nosili kozje mešine zakačene za pojas. Mala cev povezivala je ove mešine sa ustima ronilaca i može se reći da je to bila preteča savremenih boca sa kiseonikom. Poznati izum bila je i čuvena disaljka. Jedan njen kraj ronilac bi držao u ustima, a drugi bi bio iznad površine vode. Pomoću te naprave mogao je da uzima vazduh dok je bio u vodi, ali nije mogao da se spusti u dublje vode. To joj je bila mana.
Vreme uspešnog ronjenja, koje je bilo i prilično bezbedno, počelo je 1837. godine, kada je Avgust Zibe napravio specijalno ronilačko odelo. Ono se sastojalo od metalnog šlema čiji se produženi kraj zavrtao na ploči na grudima. Ovo odelo imalo je gumenu kragnu, manžetne koje ne propuštaju vodu, kao i olovne čizme i olovni teg na grudima. Vazduh je sa površine dovođen kroz crevo, a do ronioca je stizao kroz specijalni ventil na šlemu. Ni to nije bilo savršeno rešenje, jer sa ovakvom opremom ronilac nije mogao da se kreće i skoro su mu samo šake bile slobodne.
Prvi ronilački aparat za vazduh napravio je 1872. godine Ogist Deneruz. Ovaj uređaj bio je kombinacija nepromočivog odela i maske sa bocom komprimovanog vazduha koju je ronilac nosio na leđima. Prvi uređaji nisu dozvoljavali veliko kretanje plivačima, a vazduh je do njih najčešće dopreman specijalnim aparatima sa broda.
U drugoj polovini prošlog veka, zahvaljujući razvoju tehnologije i pronalasku različitih vrsta materijala, ronilačka odela sve češće su pravljena od lagane, ali izuzetno izdržljive gume, koja je dobro štitila ronioca i omogućavala mu izuzetnu pokretljivost. Uz pomoć boca sa kiseonikom moglo se boraviti pod vodom znatno duže nego pre. Samim tim bilo je i više vremena za otkrivanje novih životinja i biljaka, kao i drugih tajni nepreglednih dubina.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com