Januar 1977: Kako se živi sa prosečnim primanjima ispričao je domaćin jedne od 1004 porodica koje statistika svakog meseca anketira.
Urednik „Oslobođenja“ Aco Štaka hteo je da mu za novogodišnji broj napravim razgovor sa jednom od porodica koje statistici služe kao obrazac u računanju jugoslovenskih prosečnih primanja i rashoda. Na svom popisu takvih porodica statistika ima 1004, koje žive u 50 jugoslovenskih gradova.
Ja sam pokucao po Štakinom zadatku, na jedna vrata koji dan uoči novogodišnjeg „urnebesa“ i primljen sam ne prosečno statistički nego domaćinski. Razgovarali smo o svemu i svačemu; otvorili su mi celo porodično knjigovodstvo, ali su zamolili da ostanu za javnost onako kako ih statistika krsti – „prosečna jugoslovenska četvoročlana porodica“.
– Eto, veli mi domaćin posle treće čašice prepečenice i bogate meze sastavljene od pečenice, kobasice i kiselih, domaćih krastavaca – za ovaj novogodišnji i praznik Republike ja i moja porodica, s gostima, za te dve trpeze pojedemo jedan, nov-novcijat frižider od 180 litara. Naime, potrošimo toliko para za pečenice, mezu, slatkiše i piće, odnosno dekoraciju, da bismo mogli kupiti taj frižider.
– Ma ja, imam frižider i ne treba mi drugi, ali – nastavlja moj sagovornik – hoću da ti kažem kakva su današnja vremena. Nekad sam ja za taj frižider morao raditi šest meseci, a danas ga mogu kupiti za jednu platu. Za auto, ovaj „Stojadin“, nekada sam mogao da odvojim 50, a sada ga mogu imati za 15 mojih plaća.
Ja sam, međutim, sačekivao nekada još jednu četvoročlanu porodicu na propisan, pristojan ručak sa pet hiljada starih a danas mi za to treba najmanje 200 novih dinara. Odoše u nepovrat vremena kada sam jagnjetinu jeo za 900 starih dinara kilogram, beli sir za 500, a kajmak za hiljadu starih dinara kilu.
Ali, dođoše, eto, nova vremena u kojima ja za moju platu mogu kupiti sve što mi treba od glave do pete od odeće, a nekad nisam mogao jedan zimski kaput, od onog „grombi“ štofa koji je tada bio u modi. I tako, priči ne bi bilo kraja da ja ne upitah domaćicu da bude „konkretna“. Upitah je koliko njoj treba da odvoji za hranu dnevno, pa da se u kući jedu normalna tri obroka, deca i užinu, da se pije kafa i ujutru, i kafa i rakijica poslepodne i uveče.
I ona napravi računicu po kojoj za običan radni dan za sve to se troši 80 do 90 dinara, a nedeljom i subotom 110 do 120.
Bio je utorak, tri dana pre početka Nove godine, i domaćica nam izračuna šta je za taj dan uzela ne računajući bakaluk (zejtin, brašno, šećer, kavu). Kupila je 450 grama mlevenog mesa, kilogram makarona, jednu paklicu parmezan sira, pola kilograma luka, kilogram krompira, tri para kobasica, litru mleka, četiri jaja i kilogram jabuka.
A jelovnik je bio: ujutro domaće slatko sa vodom, bela kava i rovita jaja za decu. Za ručak je bila paštašuta (italijanski makaroni sa saftom i mlevenim mesom), salata od kiselog kupusa i voće, a za večeru kobasice ili jaja pržena i krofne, odnosno jabuke!
Pošto muž ima topli obrok u kompaniji a deca užinu u školi, to je nešto od ovog spremljenog i kupljenog ostalo i za sledeći dan kao dodatak onome što će se sutra kuvati.
Ja vam neću dužiti više, samo da napomenem, da ova četvoročlana porodica ima mesečno primanja oko 6.200 novih dinara, da stanuje u dvosobnom komfornom i potpuno nameštenom stanu, da deca idu u školu, tata sa prijateljima ponekad svrati na ljutu, da subotom i nedeljom voze jedan stari „NS princ 1000“ od 1965. godine, koga će uskoro zameniti „Stojadin“ jer su osigurali učešće za kredit.
I da se u ovoj kući slavi svaka subota i nedelja bogatijim ručkom i večerom, da se slavi dva dečja rođendana, Prvi maj, 29. novembar i za Novu godinu.
I da ćete ih iznenaditi samo ponekad, pa u frižideru neće biti suhomesnatih proizvoda, ali biće jaja, mleka i komad sira, a u špajzu ajvara, kiselog kupusa i bar pet-šest tegli kiselih krastavaca ili paradajza, odnosno domaćeg slatka.
„Da ne lažem“, kaže domaćica pošto mi je obelodanila sve stavke svog porodičnog knjigovodstva, „i meni su januar, maj i decembar najduži meseci u godini, jer se za praznik Republike, Prvi maj i Novu godinu troši nemilice. Ali zato naiđu meseci voća i povrća, odnosno jeftine zelene pijace pa se to jedno s drugim prebije“.
„Kada otplatimo auto, koji ćemo ako puno ne poskupe na kredit kupiti do proleća, počećemo da razmišljamo i o vikendici“, priča domaćin. „Ima jedan moj drugar, takođe bravar-alatničar, parcelu jedno 15 kilometara od grada i valjda ćemo moći nešto krova da sastavimo od kakvih dasaka i balvana, tako da se može leti i u ranu jesen i proleće bar svaki drugi vikend noćiti u prirodi. Sin mi raste a ja, pogledajte me, još bih mogao jedno radno vreme da odradim dnevno, i mi ćemo to sami, onako kako umemo i možemo da izgradimo, ako nas na neke „vijuge“ ne budu naterali urbanisti“.
Eto, takva nam je računica prosečne četvoročlane jugoslovenske porodice, koja je, kao i većina naših porodica, novogodišnje praznike dočekala u svom domu, ispred malog ekrana i bogate trpeze. Za tu trpezu, kako nam je u poverenju rekla domaćica pre Nove godine, spremljena su četiri kg telećeg pečenja, sarma od kiselog kupusa, kilogram i po suhomesnatih proizvoda, torta, pita s mesom i sirnica, 10 flaša piva, četiri litra crnog i dva belog domaćeg vina, a od ranije je bilo rakije i vinjaka.
Kćerka je za poklon dobila vezenu bluzu, a sin jednu vindjaknu.
Da li je sve to pojedeno i popijeno ne znam, ali kada sam ih napuštao, bio sam uveren da se u ovoj domaćinskoj kući domaćinski i živi i slavi.
(Slavko Stanić, 1977. Index)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com