Stadion „Tašmajdan” otvoren je u januaru 1954. godine. Dve zime kasnije na podijumu ušuškanom između tribina tada isklesanih u bračkom kamenu, u nekadašnjoj Ulici Georgi Dimitrova zacaklio se i prvi led. Snežne čarolije na klizalištu, druženja uz vreli čaj, merkanja i zaljubljivanja… sve to ponavljalo se svake zime, do januara 1979. godine, kada su se ugasili reflektori. Bezmalo četvrt veka obasjavali su kultnu ledenu ploču u srcu Beograda. Od tada je prohujalo čak 37 godina. Da se stara vremena ne zaboravljaju tako lako biće potvrđeno za koji dan, kada će Beograđanima ponovo biti vraćeno legendarno klizalište. Na njemu će sve biti kao pre nekoliko decenija, koliko je to moguće, samo više neće raditi čuvena „ledara”, preduzeće za proizvodu i prodaju ledenih tabli.
Zimsko popodne. Sneg pada, napolju ledeno. Mlađani Milivoj Ilić Kika pokušava da uđe na Tašmajdan. Nije mu samo do klizanja, hteo bi on i da se malo provede. Za ulaznicu nema kinte. Ispred stadiona mu uvaljuju lopatu. „Hajde, momče, malo da očistiš sneg.” Kika, zajedno sa drugovima, počinje da lopata ne bi li što pre zaradio za ulaznicu. Ubrzo uleću unutra, a tamo – krcato. Devojke u helankama njišu se po ledu, momci sa strane pijuckaju vreli čaj. Tu je naravno i čika Steva iz Virovitice, radnik na postavljanju leda. Glavna faca sa veoma važnim zaduženjem. Steva prenosi abrove ko se kome sviđa.
– Tih šezdesetih i sedamdesetih Taš je zaista bio elitna lokacija na kojoj se jednostavno moralo biti. Ako ste od nekoga dobili farmerice iz inostranstva, Tašmajdan je bio pravo mesto da ih pokažete. Nije bilo važno ni ko ste, ni da li ste hokejaš, umetnički klizač, rekreativac na ledu… Jedino je bilo bitno da budete viđeni. Poseban deo zabave bilo je švalersko klizanje. Ono je bilo deo naših života, ono nešto što greje u grudima dok je napolju minus. Bilo da sija sunce, pada sneg ili štipa mraz, ništa drugo nije bilo važno. Kad dobijete ruku da po ledu vodite devojku, e to je bila premija. Ali, dotad je moglo da prođe i dva meseca – priseća se Kika, nekadašnji hokejaš, koji se na klizalištu na Tašmajdanu prvi put zadesio 1956, sa samo četiri godine.
– Mama nas je dovela na umetničko klizanje, neki Rusi su nastupali. Kroz maglu pamtim da je u publici bilo mnogo naroda, sećam se klizača koji su bili obučeni u smokinge. Otad, pa sve do ’78. kada je završena era klizanja na Tašmajdanu, svaki slobodan trenutak posvetio sam ledu, onako na švalerski način, ali i na treninzima – priseća se Kika.
Na zemlji na kojoj je nekada davno bilo groblje, pre 62 godine otvoren je Stadion „Tašmajdan”, a dve zime kasnije Beograd dobija i prvo klizalište na kojem je svako ko je bio važan ili lep u gradu morao da se pojavi.
– Primamljiva je bila ta nova stvar, taj led na Tašmajdanu. Tih godina u školu se išlo i subotom, pa je nedelja bila glavni dan za klizanje. Pošto se na Tašu igrao i tenis, leti bi se cevi za pravljenje i hlađenje leda zatrpavale šljakom. Kad dođe zima, cevi su morale da se očiste da bi se pustila voda u njih i napravio led. Ali, čim bi granulo sunce, ploča bi počela da se topi, a cevi vire. O njih smo redovno zapinjali dok smo klizali. Osećaj kao da klizaš po rendetu – priseća se Lokica Stefanović, koreograf i igračica džeza, koja je na klizalište podno Tašmajdanskog parka prvi put kročila pre 58 godina.
– Na rekreativno, a mi smo ga zvali švalersko klizanje, dolazili su svi. To je bilo vreme kada su se merkale devojke, sedelo se u ložama, tu je bio i restoran gde se pio vruć čaj. Glavni fazon bio je da se klizaljke prebace preko ramena. Moje su bile gvinterice – prve sličuge koje su se pojavile u Beogradu, a to su zapravo bile najobičnije gojzerice na koje su se šrafile klizaljke – dodaje Lokica, u to vreme članica umetničkog klizačko-koturaškog kluba „Mladost” sa kojim je osvojila drugo mesto u Srbiji, na takmičenju u zimu 1961-62. godine.
Tašmajdanskim ledom špartali su i Zvonko Mihajlovski, Slava Ramadanović, Miki Materni, a među njima i dama, umetnička klizačica Nataša Danon. Ekipi znalaca pridružila se prvi put krajem pedesetih godina minulog veka. Tada je trenirala u KKK „Mladost”, ali nije preskakala ni termine za švalersko klizanje.
– Uvek je bila gužva na ledu, muzika je treštala. Hokejaši su bili privilegovani jer su klizali oštro, znalački, pravili razne fore na ledu. Ledena ploča se održavala na primitivan način, a ukoliko bi noću pao sneg, ujutro smo morali da je čistimo lopatama. Postojalo je bure koje je pozadi vuklo deo džaka, i iz kojeg je išla voda preko sita. Tako se stvarao novi sloj leda i ravna površina – priseća se Nataša.
Glavni akteri bili su mladići i devojke iz Pete i Prve beogradske. Za njih je, dodaje ona, klizalište bilo podijum na kojem su prikazivali modne detalje, nove pantalone, krznene jaknice… Jedno vreme ledom je harala i izvesna Spomenka, čiji je otac radio na Tašmajdanu.
– Bila je nenadmašna klizačica. Svi smo se divili njenom umeću, a posebno skoku „aksel” koji je izvodila kao od šale – kaže Nataša Danon.
Uticaj tamošnje ledene ploče na život onovremenih mladih Beograđana ovekovečen je i u kultnoj TV seriji „Grlom u jagode”. Jedna od epizoda posvećena je naporu glavnog junaka Baneta da nauči da kliza, kako bi, kao njegov drug Miki Rubiroza, tada hokejaš, osvajao srca devojaka.
Animatori, maskenbal, dečje predstave, retro žurke
Na centralnom platou ispod tribina na Stadionu „Tašmajdan” ponovo počinje da radi klizalište. Kapija će biti otvorena 15. decembra u podne nastupom hora „Čarolija” i revijom Klizačkog kluba „Skejt Helena”. Tog dana ulaz će biti besplatan za sve posetioce, a u zimskim čarolijama festivala „Ajs et Taš” Beograđani će moći da uživaju sve do 15. februara. Program je koncipiran tako da bude zanimljiv svim generacijama, uveravaju u upravi SRC „Tašmajdan”.
– Najmlađi posetioci mogu da očekuju animatore, maskenbal i Diznijeve junake na ledu, pozorišne predstave vikendom koje će biti besplatne. Za one starije petkom će biti organizovane retro žurke na ledu, od 18 do 21 sat. Biće upriličena i revija klizačica, utakmica hokejaša juniora iz klubova „Partizan” i „Zvezda”… – najavljuje Milan Novović, direktor SRC „Tašmajdan”.
Osim večernjeg, u toku dana biće određena još tri termina za rekreativno klizanje. Cena ulaznice za sve posetioce košta 300 dinara. Porodična karta za dvoje dece i roditelje staje 600 dinara, dok će za jednog roditelja i jedno dete biti 450 dinara. Školarcima će biti omogućeni besplatni termini za klizanje i to radnim danima od 12 do 14 časova, dodaju u upravi SRC-a.
Najveća prestonička klizačka arena na otvorenom prostiraće se na 1.800 kvadrata (teren pod ledom biće 30 sa 60 metara). U istom trenutku na njemu će moći da bude najviše 500 ljudi. Led će se obrađivati tri-četiri puta dnevno, podijum će biti osvetljen, imaće i osam velikih topova koji će ledenu pistu osvetljavati različitim bojama, a kao u stara vremena postojaće i punkt na kojem će posetioci moći da uživaju u vrelom čaju i kuvanom vinu.
(Marija Brakočević, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com