Jedne večeri unuk je razgovarao sa svojom bakom o aktuelnim dešavanjima. Upitao je baku šta misli o učestalim pucnjavama u školi, kompjuterskom dobu i stvarima u svetu uopšte.
„Pa, da razmislim malo, odgovorila je baka. „Rođena sam pre nego što su izmišljeni televizija, penicilin, zamrznuta hrana, kontaktna sočiva, frizbi i pilule. Takođe, u moje vreme nije bilo ni kreditnih kartica, kao ni laserskih zraka.
Čovek još u to vreme nije izmislio klima uređaje, uske pantalone, mašinu za pranje sudova, niti se hodalo po mesecu.
Tvoj deda i ja smo se prvo venčali, a tek onda počeli da živimo zajedno. I on i ja smo imali roditelje. Kada sam imala 25, svakog čoveka starijeg od mene zvala sam, „Gospodine.“ Čak i nakon 25-te, i dalje sam persirala policajcima i starijim ljudima.
U naše vreme nije bilo ispoljavanja gej – prava, zabavljanja putem iinterneta, jurnjava za karijerom, grupne terapije. Naši životi su regulisani uz pomoć deset zapovesti, dobre procene i zdravog razuma.
Učili su nas da znamo razliku između dobrog i pogrešnog i da preuzmemo odgovornost za svoje postupke.
Služiti svojoj zemlji bila je privilegija, živeti u svojoj zemlji je bila još veća privilegija. Mislili smo da je brza hrana ono što ljudi jedu tokom posta.
Podrazumevalo se da imamo zdrav i smislen odnos sa našim rođacima.
Nikada nismo čuli za FM radio, kasetofon, CD, električnu pisaću mašinu, jogurt ili momke koji su nosili minđuše. Slušali smo Big bend, Džeka Benija i predsednika kako drži svoje govore, putem radija.
Ako smo viđali proizvode gde piše “ Made in Japan „, smatrali smo da je to đubre. Pica Hat, Mekdonalds i instant kafa su nam bili nepoznati. Imali smo prodavnice gde smo kupovali stvari za 5 i 10 centi. Mogli smo da kupimo novi Ford Kupe za 600 dolara, ali ko bi to mogao sebi da priušti? Šteta jer nas je benzin koštao 11 centi po galonu.
U moje vreme: trava je pokošena, koks je bio hladan napitak, lonac je nešto što se koristi za kuvanje, čip je značio komad drveta, hardver je mogao da se pronađe u hardverskoj prodavnici a softver čak nije ni bila reč.
Bili smo poslednja generacija koja je verovala da je ženama potreban muž da bi imali bebu. Volontirali smo dobrovoljno kako bi zaštitili našu dragocenu zemlju. Nije ni čudo što nas ljudi zovu „starima i zbunjenima,“ i kažu da je između nas veliki generacijski jaz.
Šta misliš, sinko, koliko godina imam?“
Ova baka je rođena davne 1952. godine.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com